U kutu oka čuvam obrise Tebe.

Sve naše riječi,
sva naša svitanja,
dodiri skriveni, ukradeni svakodnevici,
zaustavljeni,
oslikani strašću predvečerja
zauvijek u meni dišu.

Tako lako je voljeti Te,
savršeno jednostavnog,
razumljivo nesputanog.
Tako lako je
prizvati u sjećanje tvoje usne;
i ruke
što nježnošću dotiču mi lice.

Svakim korakom
na putu odsanjanih snova
živiš kao istina u meni;

kao znak
traje u mojoj misli
Tvoja misao urezana.

U kutu oka čuvam
najtajnije djelove Tebe.

autor NN

Jednoga jutra probudih se
Drugačija.

Modrina kroz koju
Sam doticala te mišlju
Urezala je znak.
Dodirima tišine govorih ti
Da te trebam,
Kao nikada prije,
Kao nikada više
Osim tebe nikoga.
Nježan poljubac pred san,
Usne zabridjele
Neizrečenom ljubavlju.
Tvoje je srce počivalo na
Mojim snovima
Brodeći kroz noć.
Dodirnuh te zrakom mjesečine,
Ljubavlju je upletoh u
Tvoju kosu,
Da te miluje
I čuva ti misao spokojnu
Do svitanja.

Nakon noći u tvojim rukama
Probudih se
Drugačija.

COVEK

Poznavala sam u detinjstvu pticu
srca sitnog kao lesnik
a umrla je od tuge
vec u trecu zoru
kad su joj ljudi oteli
gnezdo i goru.

I secam se nekog starog
tuznookog pseta
koje je imalo snage
da skapa od zalosti
kada je nestalo drage
ruke iz koje je primalo
milovanja,udarce i kosti.

Samo sam ja prezivela
smrt voljenih bica,
i mnogo mi se dragih prijatelja
izgubilo u dubini mraka,
prezivela niz izdaja i kleveta,
i rastanaka
i opet mi se hoce
sunca i sveta.

Desanka Maksimovic

PONOC

I odjednom cudno se nesto dogodilo,
kao rec carobna neka da se rekla:
ozivela je na zidu slika
i reka siroko potekla,
i kisom u nju pouvirali
listovi poumirali.

I odjednom cudno se nesto dogodilo:
u visokom nebu cuo se krik,
to je zrno neko pogodilo
nad rekom,u srebrno krilo,
pticu koje nikad nije bilo.


Desanka Maksimovic

Za Tebe LJubavi Moja


Isao sam na trg ptica,
i kupio sam ptice...
za tebe...
ljubavi moja...

Isao sam na trg cveca,
i kupio sam cvece...
za tebe...
ljubavi moja...

Isao sam na trg zeleza,
i kupio sam okove...
za tebe...
ljubavi moja...

A zatim sam otishao na trg robova,
i trazio sam tebe...
ali te nisam nashao...
ljubavi moja...

Zak Prever

ŽELJA

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

Dragana Konstantinović

Dođi, da pokušamo.

Ja znam da ću opet stajati negde, daleko izvan nas,
naslonjena na zid u najudaljenijem kutu sobe na
četvrtom spratu.
Gledaću velikim očima,
sa jako ucrtanim ponorima na svom licu,
sa dosta ironije
možda,
i sa nešto malo sažaljenja:
šta rade ovi ljudi?
Svejedno.
Ja sam najzad razumela da ono
što je u jorgovanu nije nimalo važno.
Za sanjanje nisu postelje potrebne.
Pitanje je sasvim drukčije postavljeno:
da li će mo zatreperiti zajedno
kao one dve žice na Rilkeovoj violini,
iz kojih gudalo mami isti zvuk.
Ali ni on nije znao
na kakvom smo ludom instrumentu strune mi
i ko je majstor, koji nas drži u ruci.
Svejedno.
Nije mi potreban čovek da bih mogla sebe da lažem.
I suviše volim samoću, a da bih mogla ostati sama.
I suviše mi smeta galama, a da bih mogla ostati
sama.
Lutala sam već dovoljno.
Lutaću još dovoljno na svom putu između dva
drveta
na svom putu od kolevke do mrtvačkog sanduka,
od jednog ležišta do drugog.
Pa zašto onda ne bi došao ipak ti,
iako znam da ne postojiš?
Bio bi mi kao voda.
Ništa ne volim kao vodu,
hladan mlaz kroz grkljan,
nikad mi nije dosadila,
nikad je dovoljno nije bilo.
Onaj bokal vode što za svakim obedom popijem
sasvim sama
neka ti bude dokaz
da bi mi bio dovoljan jedan čovek,
samo da te nađem.
Ko zna pre koliko vremena su
nemilosrdni bogovi zavidljivo rasekli mene na dve
polovine
i sad tražim onu drugu.
Nadam se da si to ti, iako znam da ne postojiš.
Svejedno.
Ja nemam svoje trenutke kome da dam
i zato te zovem.
Dani se lako ispunjavaju satima i minutima,
u mesecu je broj dana tačno određen
i svaka godina ima dvanaest izbrojanih meseci.
Godine, meseci, nedelje, dani, sati,
horizontalne i vertikalne linije na tačnoj tabeli,
ispunjeni kvadrati sa crvenim, crnim i plavim
sadržajem.
Dođi.
Da pokušamo.
Možda se s tobom neću osećati kao uvek u tuđem
oku,
kao tužna, nespokojna avet među mirnim
mrtvacima.
Stajaću.
Gledaću na žalost i opet i izdaleka.
Ko zna,
možda smo jedno drugom tečnost, koja ispunjava
vrč do vrha.
Da li da te blagoslovim,
da li da te proklinjem, što ne postojiš?

Sanjam te… pruzam gladne ruke prema tebi…

I osecam jos uvek
gladan poljubac u vrat,
onaj prvi,
ono prvo budjenje
I budim se…

Mali je krevet,
mali grad,
malo poluostrvo,
mala drzava,
mala je Evropa,
mali je Svet,
Mali Kosmos
Da primi i prihvati ovaj osecaj,
Ovu zelju sto me budi

Sanjam tvoje telo pored mog,
tvoju ruku mirnu oko moga struka i poljubac budjenja…
u vrat, u levi ugib moje kljucne kosti i jos malo vise…
I bojim se,
boli me
borim se
da te ne pojedem
da te tako sebicno ne ostavim u sebi.

Ako me poljubis ja cu te pojesti,
ja cu uzeti iz tebe sve ono sto ne zelis da mi das
i ja cu postati gospodar tvojih usana
i zelecu ih svaki put sve vise i sve duze. I val strasti ce sa grudi preci na usne i ja cu uzivati, upijati, voleti.

Ma koliko dugo
Uvek ce biti kratko
Jer strast nas vara
I krade
I otima
I ostavlja nas same
Na ulazu vremena
Na izlazu srama

A ja te sanjam i ne zelim taj san da prestane
i pruzam gladne ruke ka tebi i privlacim sve u sebe,
na sebe,
uzimam atome razbacane po pucini nedosanjanih ideala
i vracam se tebi
i stavljam sebe u zlatnu ciniju za voce
i nudim ti ribizle i kiselo grozdje…

I iluziju zrelih krusaka i breskvi…

Misao o tebi

Zažmurim... i pomislim na tebe.

Ne,
Sačekaj,
pre misao o tebi
dodje sama
Kao grlica sleti na prozor moje duše
Slobodno, lepršavo
Da se napoji mojom ljubavlju

I ogreje me sunce kad
Misao o tebi dođe
Kao grlica na prozor moje duše
I leptiri u stomaku
Drhtim od miline

Stani, ne odlazi!
I molim te, ne uzimaj moje srce
Sa sobom

... Sada si daleko
Jer neću znati kako da počnem
Bez tebe
Novi dan
Novu misao
Ako nije o tebi

Pažljivo sakupljam deliće duše
Koje si ostavio
Za sobom
Otišavši
A ja ću čekati
Kao što to uvek radim

Jer te volim

Molitva

Molim za Sunce u tvojim ocima,
za dodir koji budi treptaj zivota,
za tebe jedina ljubavi moja.

Molim da ruze ne uvenu kao secanja,
da nijednu suzu ne puste vise.
Molim za tvoje reci satkane od zelje,
Za nase duse obojene tugom.

Molim da samoca ne boli vise,
da dodjes u moj svet,
da svaka nada postane stvarnost,
da svaki tren sa tobom bude vecnost.

Molim da tvoje ruke,
Otope led moga zivota,
da vreme izbrise boli,
da srce zakuca jos jace.

Molim da ne zivim od secanja koja se gase,
Da nikada – postane ZAUVEK.
Molim,molim za LJUBAV.

Pesma ženi

Ti si moj trenutak i moj sen

i sjajna moja reč u šumu

moj korak i bludnja

i samo si lepota koliko si tajna

i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka

jer je san o sreći više nego sreća.

Budi bespovratna, kao mladost.

Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,

u velikom bolu ljubav svoju metu.

Istina je samo što duša prosneva.

Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,

tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.

Ti beše misao moja očarana,

simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.

Rođena u mojoj tišini i čami,

na Suncu mog srca ti si samo sjala

jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.



Jovan Dučić

Moja ljubav

Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,

Kao tamna gora studenom tišinom;

Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;

Kao večni pokret nevidljivim dobom.



I tako beskrajna, i silna, i kobna,

Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?

Ali tvoga daha prepuno je svašta,

Svugde si prisutna, svemu istodobna.



Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,

Rađaš se u meni kao sunce noći,

I u mome telu drhtiš u samoći,

Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.



Na tvom tamnom moru lepote i kobi,

Celo moje biće to je trepet sene;

O ljubljena ženo silnija od mene -

Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.



Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,

I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te

Ni ne vidim gde si, a sve druge sate

Od tebe su moje oči zasenjene.



Jovan Dučić

Herman Hesse - BITI SREĆAN

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno