Posmatraj stablo. Razmišljaj o njemu kroz godišnja doba. Videćeš kako nailazi na mnoga iskušenja.

U proleće, radovaćeš se gledajući ga kako mu cvetaju pupoljci. Možda i nećeš zapaziti kako teško podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji dolaze sa severa.

Sviđa ti se stablo kako se lagano njiše na toplom letnjem suncu? Ali možda nećeš shvatiti kako je žedno u sušnim razdobljima. Možda nećeš čuti vapaje za toplom letnom kišom kako bi utolilo žeđ.

Sviđaju ti se sjajne šarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim stablima kako bi ti mogao uživati u prelepom predelu? Ali primećuješ li njegovo ukočeno telo na hladnoj kiši u ledenom januaru? Uočavaš li zebnju kad mu vetrovi odnose list po list?

Zimi će ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoća stvaraju na njegovim granama. Ali čuješ li kako mu grane pucaju od studeni i težine snega?

Promatraj stablo. Razmišljaj o njemu od jednog do drugog godišnjeg doba. Pored lepote uoči patnju.

I reci sebi: slično mi je. Ima svoja godišnja doba kao i ja. U njima otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kušnje. Jer život, čoveka ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suše…

Ne postoji život bez iskušenja. Nemoj misliti da život nije zaslužio življenje. Suprotno. Svako iskušenje skriva jedan trezor. Otkrićeš ga ako razbiješ školjku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono će promeniti tvoj život u blistavi dragi kamen.

Iskušenje te može srediti. Matirati. Može se sručiti na tebe kao što se prirodna nepogoda sruči na stablo. Ali iskušenje je poziv na uzdignuće. Zamisli šta bi bilo od leptira da ne želi izaći iz čaure. Zamisli koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskušenje promene.

Čovek raste menjajući se: od razdora u susret, od napuštanja u prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajući mnoga umiranja čitavoga životnog veka, umiranja vode u nova rađanja.

Ne trči prema iskušenjima. Pusti godišnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskušenja ispreče na putu, ne beži. Ne odustaj. Uspravi se. Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godišnja doba. I uči se od njega.

Jednog dana, moj prijatelj je otvorio jednu od fioka koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadio je jedan zamotuljak u ružinom papiru i rekao: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno."

Odmotao je paketić i bacio papir, a onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrebila. Čuvala je to za neku "specijalnu priliku".

"Dobro... ja mislim da je sada prilika za to." Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na sahrani. Njegova žena je umrla. Okrenuo se prema meni i rekao: "Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan."

Još uvek se sećam njegovih reči... one su promenile moj život. Više čitam, a manje čistim. Više sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu i nepokošen travnjak. Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čase svaki dan. Obučem moj novi sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim. Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih dana" nestale su iz mog rečnika. Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Nisam siguran u to, šta bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi verujemo. Mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj zbog nekih nesporazuma, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.

Upravo ove neuradjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da vidjam moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo nazvati. Smeta mi što ne pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim. Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalni dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.

RASTANAK

Bela soba ispunjena neonskim svetlom i tišinom. Osim jednog kreveta, malog metalnog ormarića, stalka sa naopako okrenutom flašom i stare stolice od šper ploče nema nikakvog nameštaja, nijednog medicinskog instrumenta koji bi ulio bar trunku nade.

Stajao je pored kreveta, nesposoban da bilo šta da kaže. Sati su prolazili i praznina u njegovoj glavi postala je beznadežno duboka. Tišinu je prekinula ona, prozaičnim pitanjem na koje je potrošila pola rezerve snage.

- Jesi li me nekad prevario?

Sačekao je da mu u ispražnjenoj glavi utihne eho njenih reči. Ona je pogrešno protumačila ovu pauzu i počela da skuplja snagu za sledeću rečenicu. U poslednjem trenutku se prenuo.

- Nikad.

Polako je podigla pogled i pogledala ga u oči.

- Nisi?

Tanka crvena linija je spojila njihove duše. Sa olakšanjem je shvatio da je ovim čvrstim pogledom ispravio grešku oklevanja.

- Ne, nikad.

Izgleda da joj je ovaj odgovor dao snagu. Odmah je upitala kroz osmeh, izazovnim glasom od koga su mu nekad klecala kolena:

- Zato što si me voleo?

Njegova tvrda odbojnost prema frazama nikad mu nije dozvoljavala da izgovori te dve proste reči. Uvek je mislio da su samo postupci važni, a da su reči lažljive. Zbog toga je bila večito uskraćena za ono za čim je uvek žudela: prosto, neukrašeno "volim te". Pa čak ni u ovom trenutku nije bio spreman na tu žrtvu; bilo mu je jasno da je prekasno za improvizaciju. Već mu je na jeziku bila rečenica koja je počinjala sa "nikada nećeš..." ali je shvatio da je to u ovoj situaciji neumesno.

- Nikada nisi shvatila muškarce. Oni mogu da vole i da varaju. Da, bio sam ti veran, ali ne zato što sam te voleo, nego zato... ne znam, valjda zato što sam čovek od duha.

Najmanje od svega joj je trebala njegova sirova i neotesana prepotencija. Zar je moguće, pomislila je, da ćemo se zauvek rastati a da mi neće pokloniti ono što najviše želim.

- Da li si bar...

Uhvatio je za ruku jer je osetio da je nešto popunilo prazninu u njegovoj glavi, neka istina koja je rasla i tražila put napolje; trebalo je samo da otvori usta i da je oslobodi. Ono što nije očekivao, to je da će se u istom trenutku iz njega osloboditi i potok suza, koje će šapat pretvoriti u krik.

- A voleo sam te toliko... i volim te više od svega.

A tako lako je, kada volimo, reći "Volim te".

U jedno selo došao je stranac koji je želao da se tu nastani. Na putu je susreo starca i upitao ga kakvi su ljudi u selu. Starac mu je odgovorio pitanjem:

¨A kakvi su ljudi bili tamo gde si do sada živeo?¨
¨Loši¨, odgovori došljak. ¨Svi su bili pakosni i svađalice¨.
¨Produži, stranče, dalje. I ovde su takvi ljudi¨, odgovori mu starac.

Posle izvesnog vremena, u selu se pojavio drugi stranac. I on je želeo da se tu nastani. I njemu je starac postavio isto pitanje, a došljak je odgovorio:

¨Dobri su bili ljudi, lepo smo se slagali, ali ja sam odlučio da malo promenim sredinu¨.
¨I ovde su dobri ljudi¨, odgovori starac. ¨Slobodno se ovde nastani, biće ti lepo¨.

Jednom davno, sva ljudska osećanja i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila:
»Hajde da se igramo zmurke!
Ko se najbolje sakrije, pobednik je među osećanjima.»

Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši da prećuti zapitala.:
«Zmurke? Kakva je to igra?»
«To je jedna igra» -započela je da objašnjava Ludost, «u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim, polazim u potragu, i koga zadnjeg pronađem, taj je pobednik.»

Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila na igru i Sumnju i Apatiju koje nikada ništa nije interesovalo.
Ali nisu svi hteli da se igraju.

Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronaðu. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj koji se setio da predloži igru. Oprez nije hteo da rizikuje.

«Jedan,dva,tri...» Počela je da broji Ludost.

Prva se sakrila Lenjost koja se, kao uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senci Uspeha koji se uz muku popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost nikako nije mogla da odluči gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je našla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda u dahu vetra. Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe!
Laž se sakrila na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a Požuda i Strast u krateru vulkana. Zaborav je zaboravio da se sakrije,ali to nije važno…

Kada je Ludost izbrojala 999.999,
Ljubav još nije pronašla skrovište, jer je sve bilo zauzeto. Ugledavši ružičnjak,uskočila je,prekrivši se prekrasnim pupoljcima.

«Milion!»-zavikala je Ludost i započela svoju potragu.

Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla Zavist, i naravno, i Uspeh, a Sebičnost nije trebala ni da se traži, sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom.
Od tolikog traženja Ludost je ožednila, i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše, jer ona nije mogla da se odluči za skrovište, pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu.

Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve.
Talenat u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgoreloj travi, Laž na kraju duge (laže,bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte igrali.

Samo Ljubav nije mogla nigde da pronađe. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kad se već razbesnila, ugledala je ružičnjak. Zaša je među ruže, uzela suvu granu, i besna i iznemogla, počela je da udara po prekrasnim ružinim pupoljcima.

Odjednom se začu bolan krik. Ružino trnje izgrebalo je Ljubavi oči.

Ludost nije znala šta da učini.

Pronašla je Pobedu, osećaj nad osećanjima, ali Ljubav je postala slepa.

Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju je odlučila da zauvek ostane uz Ljubav i pomaže joj.

Tako je Ljubav postala pobednik nad osećanjima, ali je ostala slepa, a Ludost je prati gde god da ide...

Kada mi je dosadno, uvijek mi samo drugi dosadjuju, sam
sebi nikada ne dosadjujem, sam se mogu samo necim zanimati.
Jer i misli su dobre drugarice, vrlo zabavne i dosjetljive.
I zato ne poznajem prave samoce, i otkako mi je proslo petnaest godina ne postavljam samoci nikakvu aureolu.

Prava samoca mozda vodi ravno u zlocin.
A ja vazim tako nezeniv, ljepse nego onaj namrgodjeni Danac.
U samoci sam dozreo.

Ali sto je bila ta samoca nego poravnanje, slivanje nekih mora s jednim velikim oceanom?
Sto je bila ta samoca nego ujednacenje u sebi raznih glasova, raznih nagona?

Trazenje veze i saobracaja.
Samoca moze biti panicna, kao neke nepregledne prasume. Iz takve samoce mogu siknuti izvori ludila, mahnitanja.

Ali tesko mi je samoci dati onu svetinju, i ono prokletstvo, te da bude kao jedan genij.
Najvise su sami oni koji su od sebe najvise dali.
Oni vode u tajnu objasnivsi se.

Samotni su vrhunci kao Mont Blanc i Jungfrau, ali je ljudska samoca ipak samo poza.
Veci iznos rada nas poglavito mijesa s covjecanstvom, a ne bratimljenje uz casu, teatralno grljenje,

i popustanje nemjerodavnosti, tovirna i lupanar.
Pojedinacka bogatstva uma na korist su zajednicama, a pojedinacke propasti rupe su koje ce rasparati haljinu.

Ja biram drustvo, rado volim da ostanem sam, jer duhovno sam sebi mogu najbolje pomoci.
U evandjeoskoj prici je bio jedan djavo koji se zvao Legija, i taj je potopio jedno krdo svinja.

Ne mogu se previse druziti kada sam samo do neke mjere saopciv.

Prava je samoca uvijek dobro drustvo — isto onako kako
je svaka srijeda kraj, jer u stvari nema sredine.


Ja cijenim ljude koji su dobri i duboki bez svjedoka, koji su za se same istinoljubivi svjedoci....


A tek mislioci su se prvi naucili da budu privatni, tajni ljudi.

Tin Ujevic

Nesreća

"Nesreće mogu doneti rast i prosvetljenje", reče učitelj.
To je obrazložio ovako:
Svaki bi dan ptica nalazila sklonište u suvim granama drveta koje je stajalo nasred velike nenapučene ravnice. Jednog je dana orkanski vetar iščupao drvo i prisilio sirotu pticu da leti stotine kilometara u potrazi za skloništem - dok napokon nije doletela do šume bogate plodnim drvećem.
I zaključio bi: "Da je osušeno drvo ostalo, ništa ne bi navelo pticu da ostavi svoju sigurnost i da leti dalje."

Posebna priča...

Dva muškarca, obojica jako bolesni zajedno su ležali u bolnici. Jedan od njih je svaki dan imao mogućnost sediti u svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.

Drugi muškarac je morao stalno ležati na leđima.

Brzo su se upoznali i razgovarali po cele dane. Pričali su o svojim porodicama, svojim kućama, poslu, gde su bili u vojsci, i gde na odmoru. Svaki dan je muškarac koji je sedeo uz prozor opisivao drugome muškarcu stvari koje je video napolju.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živeti za te jednosatne trenutke kada je njegov prijatelj sedeo i pričao o događajima i bojama spoljašnjeg sveta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spuštala svoje male čamce u vodu. Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cveće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je ulepšavalo park, a u daljini su se videla svetla grada. Kada je muškarac uz prozor detaljno objašnjavao sve to, njegov je prijatelj na drugom krevetu zatvorio oči te zamišljao sve te slikovite prizore. Jednoga dana mu je muškarac uz prozor opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je video u svom umu. Tako su prolazili dani i sedmice.

Jednoga jutra je jutarnja sestra donela vodu za umivanje i uz prozor pronašla telo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je telo odnelo van.

Odmah kada je to bilo moguće, drugi muškarac je zamolio da ga pomaknu uz prozor. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinula se da se udobno smesti te ga ostavila samog. Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi put ugledao spoljašnji svet. Konačno je imao priliku sam uživati u lepotama. Pogledao je kroz prozor i ugledao prazan zid. Muškarac je pitao sestru koji je to bio razlog da je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spoljašnjem svetu. Sestra mu je rekla da je bio slijep i da nije mogao videti zid koji je stajao ispred prozora. Reče: »A, možda je hteo usrećiti Vas?«

* * *

Neizmerna sreća leži u usrećivanju drugih, bez obzira na naše razloge. Podeljena tuga se raspolovi, a kada delimo sreću ona se udvostruči. Ako se želite osećati bogatima, tada prebrojite stvari koje ne možete kupiti novcem. »Danas je dar, zato se zove sadašnjost«.


Izvorni pisac ove priče ostaje nepoznat.

JEDNA JAKO TUŽNA I POUČNA PRIČA O PSIĆU


Vlasnik trgovine je na vrata obesio natpis: 'ŠTENCI NA PRODAJU.' Taj je natpis mamio decu. Jedan je dečak došao do prodavača i upitao ga: 'Koliko koštaju ti psići?'

Vlasnik mu je odgovorio da su između 30 i 50 dolara. Dečak je izvadio kovanice iz džepa i rekao: 'Imam samo 2,5 dolara, smem li ih pogledati?'

Vlasnik se nasmejao i zazviždao. Iz pseće kućice dotrčala je Lady i njezinih pet štenaca, ali jedan od njih je zaostajao. Dečak je odmah spazio štenca koji je zaostajao, pa je upitao: 'Što je s tim psićem?'

'Taj je drugačiji od ostalih, rodio se s manom, tako da nikada neće moći trčati kao drugi psići.' Na to je dečak odmah rekao: 'Upravo toga želim kupiti.'
'Ali taj štenac ima manu, ne možeš ga kupiti. Ako želiš baš njega, poklonit ću ti ga.'

Razočaran dečak pogleda prodavača u oči i reče: 'Ne želim da mi ga poklonite, želim ga kupiti. Odmah ću vam dati 2,5 dolara i svaki mesec 50 centa, dok ga ne otplatim.' Na to prodavač odgovori: 'Taj štenac ne košta ništa jer ne može trčati i skakati kao ostali psići.'

Dečak pogleda prema tlu, podigne levu nogavicu, pokaže svoju protezu i kaže: 'Ni ja ne mogu trčati i skakati kao druga djeca i baš zato želim toga psića, kojeg ću samo ja moći razumeti.'

Prodavač se zamisli i sa suzama u očima reče: 'Dragi dečače, želio bih da svi moji psići dobiju tako dobre gospodare kao što si ti.'

U životu nije važno kakav si, nego da te neko ceni i da te prihvata takvoga kakav jesi!

Otkrila sam tajnu


- Mila, prelepo izgledaš! Bicešnajlepša mlada! - rekla je moja buduca svekrva kad sam obukla vencanicu.

- Hvala vam - nasmešila sam se i odjednom rastužila.Ona je to, naravno, primetila. Prišla je i zagrlila me.

- Pa šta je sada bilo?

- Volela bih da su moji roditelji živi... Volela bih da su i oni na mom vencanju.

- Znam, sine, ali... Moraš biti jaka, šta da se radi, život je nekad tako surov. Imaš nas, nikada više neceš biti sama. Znaš da te cika Slavko i ja volimo kao da si naše dete. Ne možeš ni da zamisliš koliko smo srecni što cete se ti i Boban uskoro vencati, što cemo, ako Bog da, uskoro dobiti i unuce.

Pokušala sam da se osmehnem, ali bol u srcu bio je previše jak da bih u tome uspela.

Osecala sam da se nešto strašno desilo

Tetka Marija je davala uputstva krojacici, a ja sam samo fizicki bila prisutna, misli su mi bile daleko. Devet godina je prošlo od tog dana, a rana je još sveža, bojim se da nikada nece zarasti. Da bol nikada nece proci. Imala sam samo cetrnaest godina. Iznenadila sam se kad sam videla svog tecu u školi. Ušao je na cas, nešto razgovarao sa mojom razrednom, a onda su me pozvali da izadem.

- Teco, šta se dogodilo?

Nikada ga nisam videla tako ozbiljnog i znala sam da nešto nije u redu.

- Nada... Tvoji roditelji su imali saobracajnu nesrecu. Neki kamion je naleteo na njih i...

Prebledela sam.

- Da li su teško povredeni? U kojoj su bolnici? Kad mogu da ih vidim? - pitala sam u jednom dahu.

Cutao je. Dugo, predugo. Citavu vecnost, cinilo mi se.

- Teco? - pogledala sam ga, a oci su mi bile pune suza.

Ništa nije rekao, samo me je cvrsto zagrlio. Ramena su mu se tresla od placa. Sve mi je bilo jasno...

Kada smo se sutradan posle sahrane vratili kuci, osecala sam se tako strašno, bila sam sama na svetu. Pitala sam se da li uopšte vredi dalje živeti? Cemu?

Teško sam podnela gubitak roditelja. Zahvaljujuci tetki i teci koji su uvek bili uz mene, nekako sam uspela da se izvucem iz teške depresije u koju sam upala posle toga. Kao da sam bila prinudena da odjednom odrastem, moje detinjstvo je tako naglo prekinuto.

Veliki broj mojih prijatelja (bar sam mislila da to jesu) prestao je da se javlja, valjda više nisam bila interesantno društvo. U mojoj ogromnoj kuci nisu se slavili rodendani, pravile žurke kao nekada... Bilo je malo onih koji su ostali uz mene i kojima sam bila važnija ja, a ne to što su moji roditelji ugledni i bogati, što je naša kuca možda najlepša u gradu...

Bilo je jasno da ne mogu da živim sama, pa sam prešla kod tetke i tece. Uvek su bili dobri prema meni, lepo sam se slagala sa bratom i sestrom, ali... Ipak su mi nedostajali moji roditelji. Znala sam da ce uvek biti tako. Njihova smrt je svima bila strašna. Bili su tako mladi, uspešni, sve što su imali stekli su poštenim radom i u našem mestu uživali veliki ugled, ljudi su ih cenili i nije bilo nicega što bi ukaljalo njihovo ime...

Bila sam odlican ucenik, dobar student. Diplomirala sam u roku jer sam znala koliko bi to mojim roditeljima znacilo. Nisam htela da ih obrukam, da bilo ko kaže nešto ružno za mene. Dugovala sam im to, sve su mi pružali, ljubavi najviše...

Bobana sam upoznala dok sam studirala. Nekako smo odmah znali da smo jedno za drugo i naša veza je od samog pocetka bila ozbiljna. Njegovi roditelji su me odmah prihvatili i niko se nije iznenadio kada smo saopštili da cemo se vencati cim diplomiramo.

Odlucili smo da se vencamo i u crkvi

Tetka i teca su se radovali što sam srecna, ali nije im bilo lako da prihvate cinjenicu da cu zauvek napustiti njihov dom i preci u Beograd.

- Nada, znaš da ti želim svu srecu ovog sveta, ali, navikli smo na tebe - rasplakala se moja tetka.

- Teto, pa ne idem na drugi kraj sveta! Nema ni sto kilometara. Volela bih ja da živim ovde, ali Bobanovi roditelji ce nam tamo pronaci posao, imamo stan i sve ce biti lakše.

- Ma znam ja sve to, ali...

- Pusti ti to, nego spremaj se za svadbu! Bobanovi hoce da naprave veliko slavlje. Ja baš i nisam bila za to, ali oni su uporni, žene sina jedinca! - pokušala sam da je oraspoložim.

- Naravno da se spremam! Videceš ti kad se tetka dotera... Pile moje, kako ceš ti meni biti lepa mlada... Ej, da je srece... - pocela je i odjednom zacutala.

Znala sam šta je htela da kaže.

I ja bih, više od svega, želela da su moji roditelji živi i da me vide u belom.

Boban je takode bio za veliku svadbu, ali, da je znao koliko ce tu biti posla da se sve organizuje, mislim da bi se predomislio. Sada je bilo kasno, pozivnice su vec poslate, zakupljena sala u jednom hotelu. Do svadbe je ostalo nešto više od mesec dana.

- Ništa vi, deco, ne brinite... Sve cemo to mi organizovati! Nego, kada cete ici da zakažete vencanje u crkvi?

- Crkvi? - iznenadila sam se.

Tetka Marija me je pogledala zbunjeno.

- Pa, valjda cete se vencati u crkvi...

- Ne znam, nisam o tome razmišljala - rekla sam iskreno.

- Ti si, Nada, krštena? - upitao je cika Slavko.

- Jesam... u nekoj crkvi u Nišu, tamo su živeli baba i deda.

- Pa onda nema nikakvih problema! Samo treba da odete tamo po krštenicu.

Bobanu se dopala ideja da se vencamo i u crkvi. U njihovoj kuci se oduvek poštovala tradicija, imali su svoju slavu...

- Znaš, Nada, meni je to nekako baš lepo, svecano - rekao je.

- Dobro, nemam ništa protiv... samo onda moramo ici u Niš.

- Pa, dobro, možemo sledece nedelje.

U krštenici je pisalo da sam blizanac

Tako je i bilo. Seli smo u auto i uskoro se našli na auto putu. Dan je bio suncan, kao da je prolece vec stiglo. Oboje smo bili lepo raspoloženi i pevušili uz muziku sa radija, što je bilo prilicno zabavno jer nijedno od nas nije baš imalo sluha. Ali, mi smo bili srecni, zaljubljeni, radovali se vencanju pa nam je sve bilo lepo.

U Niš smo stigli za nepuna tri sata, i na svu srecu lako pronašli crkvu. Objasnili smo šta nam treba i za nepunih pola sata dobila sam svoju krštenicu. Stavila sam je u torbu i pošli smo. Bila sam radoznala pa sam izvadila da procitam šta tu piše cim smo seli u kola.

- Nada Filipovic, rodena 6. juna, pol ženski - citala sam naglas, a onda zastala. Ruke su mi drhtale i mislim da sam bila bela kao krpa.

- Alo, Nada! - smejao se Boban - Šta bi? Ne piše valjda, pol muški.

Cutala sam. Shvatio je da se nešto dešava i zaustavio kola.

- Nada, šta je bilo? Verovatno je to zbog tvojih roditelja, znam da ti je teško...

- Nije... pogledaj ovo - prekinula sam ga i pružila mu papir.

- Koje?

- Ovo ovde.

- Kaže: Da li je dete blizanac? - pogledao me je iznenadeno.

Oboje smo bili u šoku.

- Lepo piše: jeste - rekla sam.

- Ma, daj, sigurno je neka greška. Ti, naravno, nemaš brata ili sestru?

- Bože, pa znaš i sam da nemam!

- Onda je greška - Boban je bio uporan.

- Šta ako nije? - upitala sam.

- Nada, preteruješ. Pa znala bi...

- Hocu da se vratimo u crkvu. Moram da cujem da je to greška inace necu imati mira.

- Dobro, kako hoceš, ako ti to toliko znaci, mada je sigurno u brzini napisano pogrešno.

Iznenadili su se kada su nas ponovo videli u crkvi. Objasnila sam o cemu se radi.

- Dete, ovde se takve greške ne dešavaju...

Krenuli smo prema Beogradu, ja nikako nisam mogla da dodem sebi.

- Bobane, zašto mi to niko nije rekao? I gde je sad taj moj brat ili sestra?

- Ja sam i dalje siguran da je u pitanju neki nesporazum. Pa znali bi tvoji tetka i teca, neko bi ti vec rekao...

- Hajde da svratimo kod njih.

Niko mi nije rekao da imam brata

Tetka se iznenadila kada nas je ugledala na kapiji.

- Deco, otkud vi?! Što niste javili da cete doci da spremim nešto lepo za rucak... Nada, jesi li ti dobro, užasno si bleda?

- Ma, pravi frku bez razloga... - rekao je Boban.

- Nadam se da je tako - dodala sam ozbiljno.

- Hajde prvo da sednemo pa da cujem u cemu je stvar - predložila je tetka.

Nisam znala kako da pocnem. Izvadila sam krštenicu iz tašne i pružila joj. Gledala je dugo i nije dizala pogled.

- Tetka? - pogledala sam je.

Oci su joj bile pune suza. Drhtala je kao prut.

- Žao mi je što si to ovako saznala... Da sam znala da cete ici tamo, ja bih ti rekla.

- Šta bi mi rekla?

- Tacno je, Nada. Imaš brata blizanca... - rekla je i ponovo spustila pogled.

Oko mene se sve zavrtelo. Boban je otišao i doneo mi cašu vode.

- Ali, teto... Kako... Zašto nisam to znala, gde je on? Nikada mi niko to nije rekao, mama i tata nisu ni pomenuli...

- Znaš, kad se tvoja mama porodila nije mogla da prihvati da brine o njemu nije bio baš u redu... Nešto s nogama, glavom, ne znam, nikada mi nije rekla celu istinu. Krili su to od svih, cak ni baba i deda nisu znali da postoji još jedno dete. Tvoja mama je bila u šoku. Ostavili su ga tamo, samo je tebe povela kuci. Zamolili su nas da nikome ne kažemo, nikada... Da to ostane tajna. Ne znam šta je bilo s njim. Pokušavala sam da saznam kad su oni nastradali, ali nisam znala gde da idem. Mislim da su ga oni i obilazili dok su bili živi, ali nisu hteli da bilo ko zna da imaju takvo dete. Znam da ti je teško da to razumeš, ali secaš se, bili su tako ambiciozni, želeli da iaju sve najbolje...

Posle 23 godine saznala sam da negde imam brata blizanca. Pitanje je gde je i da li je uopšte živ...

Moj život je odjednom postao drugaciji, ništa mi više nije bilo važno kao da pronadem svog brata!

Boban to nije mogao da razume i prvi put smo se ozbiljno posvadali.

- Ne shvatam zašto ne možeš da sacekaš da prode vencanje. Svih ovih godina nisi znala ni da postoji, kao da ce mesec više nešto promeniti?!

Cutala sam. Šta da mu odgovorim? Ionako nece razumeti. Znaci mi, svaki minut, svaki sat. Želim da ga pronadem što pre.

Teško mi je palo što Boban nije uz mene, što ne može da shvati koliko mi je važno da pronadem brata. Sama sam to radila, okrenula milion telefona, išla po bolnicama, domovima za takvu decu. Kada sam vec izgubila nadu, u jednom Centru na jugu Srbije rekli su mi da je Dragan Filipovic bio kod njih.

- A gde je sada? - ozarila sam se srecna što je mom traganju kraj, oni ce sigurno znati.

Doktor me je pogledao:

- Vi ste njegova sestra, bliznakinja? Ne mogu da verujem da je sa vama sve u redu. Nikada nisu otkrili šta se to desilo i zašto je on roden takav, mislili smo da je genetika u pitanuju, a eto, vi, hvala bogu...

- Doktore, niste mi rekli gde je moj brat?

- Umro je pre nekoliko godina. Bilo je cudo što je i toliko živeo sa takvim deformitetima...

Mislila sam da je Boban drugaciji

Vratila sam se kuci, praznija nego ikada. Ne secam se da mi je ikada bilo tako teško. Nazvala sam Bobana i zamolila ga da dode. Sve sam mu ispricala. Nisam prestajala da placem.

Dugo je cutao, a onda rekao:

- Kako ne znaju uzrok? Hm, ako je genetski poremecaj to bi bilo strašno... Razumem tvoje roditelje, ni ja ne bih mogao da prihvatim cinjenicu da imam takvo dete!

- A šta bi uradio?

- Isto što su i oni... Ne misliš valjda da bih ga zadržao?

Nisam mogla da verujem u to što cujem. Mislila sam da je Boban drugaciji.

- Da li je tebi jasno da, ako je genetika u pitanju, može i nama isto da se desi, ma koliko to bilo strašno?

- Znam. Zato se i plašim. Vidim da ti razmišljaš drugacije. Želim samo da budem iskren. Moji roditelji imaju samo mene. Sigurno im je najvažnije da im unuce bude zdravo i normalno. Uostalom, i meni je to važno!

- Misliš da meni nije?! Pricam o tome šta bi bilo kad bi nekim slucajem...

- Vec sam ti rekao...

- Bobane, ne znam ima li onda uopšte svrhe da se nas dvoje vencamo. Ja se svog deteta nikada necu odreci, kakvo god da bude, moje je!

- U pravu si, ali ne želim da te lažem i pricam danas jedno, sutra drugo. Znaš da te volim i da želim da se oženim tobom, ali možda ipak treba još malo da razmislimo... oboje.

- Potpuno se slažem sa tobom! - bila sam ozbiljnija nego ikada. Vec sam znala da se necu udati za njega, bez obzira na sve. Bože, zar je moguce da ga nisam upoznala svih ovih godina, da nisam shvatila da je sebican, da misli samo na sebe, da bi se, isto kao moji roditelji, tek tako odrekao deteta.

Oboje smo znali da se na pocetku trudnoce može obaviti niz analiza kako bi se znalo da li je sve u redu, ali Boban to nije ni pomenuo. Nije hteo ni da pokuša, da rizikuje. Poneo se kao obicna kukavica.

Mislim da su na njega uticali i roditelji koji su, bez obzira na to što me vole, smatrali da je bolje da se ne vencamo. To mi je postalo jasno kad sam par dana kasnije srela njegovu mamu u gradu. Znam da me je videla, ali ubrzala je korak i prošla pored mene kao da me ne poznaje. Znam da ju je bilo stid, da nije imala šta da mi kaže...

Vencanje smo otkazali. U pocetku mi je bilo strašno, ali bar sam na vreme shvatila da smo Boban i ja toliko razliciti i da naš brak, iz ovog ili onog razloga, ne bi uspeo.

***

Volela sam svoje roditelje i uvek cu ih voleti, ali nikada im necu oprostiti to što su ucinili. Nema opravdanja. Ostavili su bolesno, bespomocno dete.

Tek sada, kada imam svoje, ne mogu to da razumem. Moja Milica je, hvala Bogu, zdrava i vesela beba, ali i da nije, ja bih bila uz nju. Nikada je ne bih napustila. Saša, moj muž, znao je celu pricu i nije se kao Boban plašio... Kad samo pomislim da ga nikada ne bih ni srela, da je tako malo falilo da se udam za Bobana... Danas imam sve što mi je potrebno: lep brak, dobrog muža, moju Milicu. Živimo u kuci mojih roditelja, oboje radimo. Nemamo previše, ali ipak dovoljno za neki pristojan život.

Sada posle toliko godina, oprostila sam Bobanu što se tako poneo, što me je "izdao" kad mi je bio najpotrebniji, kad mi je bilo najteže. Ne krivim ga, jasno mi je da me samo nije dovoljno voleo. Verovatno ni ja njega...

Saša i Milica su mi sve na svetu i srecna sam što je tako. Jeste da sam na srecu cekala malo duže, ali vredelo je!

Dva prijatelja, pisca, u kafani razmetljivo se hvalila pred novinarkom i slikarem preljubama i ljubavnim uspesima. Svaki je nemilosrdno varao svoju ženu. Rečima su stvarali pravi riblji pomor, od Srba postali latinski ljubavnici.
-Vaša je sreća nesreća. U svakoj ženi volite sebe, ali ni u jednoj sebe ne nalazite- prekorila ih je novinarka.
Slušao to slikar, gledao, smeškao se, pijuckao.
Ljubav je kao senka. Kad za njom trčiš, ona beži; a kad hoćeš od nje da pobegneš, ona te juri- rekao je.
Ljubav je, dragi moji, kad se poklope senke- uzvratila novinarka.

Zaljubljen u Ljubav

Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....

Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u Ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladjivanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...


G. G. Markes
_________________