Složna Braća Indeks


 
PrijemPrijem  GalerijaGalerija  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  Lista članovaLista članova  Korisničke grupeKorisničke grupe  PristupiPristupi  Video igreVideo igre  

Delite | 
 

 Naučimo po nešto iz priča

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
oki

avatar

Broj poruka : 3728
Godina : 45
Datum upisa : 31.01.2007

PočaljiNaslov: Re: Naučimo po nešto iz priča   Sre Jul 11, 2007 1:29 pm

Posebna priča...

Dva muškarca, obojica jako bolesni zajedno su ležali u bolnici. Jedan od njih je svaki dan imao mogućnost sediti u svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.

Drugi muškarac je morao stalno ležati na leđima.

Brzo su se upoznali i razgovarali po cele dane. Pričali su o svojim porodicama, svojim kućama, poslu, gde su bili u vojsci, i gde na odmoru. Svaki dan je muškarac koji je sedeo uz prozor opisivao drugome muškarcu stvari koje je video napolju.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živeti za te jednosatne trenutke kada je njegov prijatelj sedeo i pričao o događajima i bojama spoljašnjeg sveta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spuštala svoje male čamce u vodu. Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cveće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je ulepšavalo park, a u daljini su se videla svetla grada. Kada je muškarac uz prozor detaljno objašnjavao sve to, njegov je prijatelj na drugom krevetu zatvorio oči te zamišljao sve te slikovite prizore. Jednoga dana mu je muškarac uz prozor opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je video u svom umu. Tako su prolazili dani i sedmice.

Jednoga jutra je jutarnja sestra donela vodu za umivanje i uz prozor pronašla telo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je telo odnelo van.

Odmah kada je to bilo moguće, drugi muškarac je zamolio da ga pomaknu uz prozor. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinula se da se udobno smesti te ga ostavila samog. Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi put ugledao spoljašnji svet. Konačno je imao priliku sam uživati u lepotama. Pogledao je kroz prozor i ugledao prazan zid. Muškarac je pitao sestru koji je to bio razlog da je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spoljašnjem svetu. Sestra mu je rekla da je bio slijep i da nije mogao videti zid koji je stajao ispred prozora. Reče: »A, možda je hteo usrećiti Vas?«

* * *

Neizmerna sreća leži u usrećivanju drugih, bez obzira na naše razloge. Podeljena tuga se raspolovi, a kada delimo sreću ona se udvostruči. Ako se želite osećati bogatima, tada prebrojite stvari koje ne možete kupiti novcem. »Danas je dar, zato se zove sadašnjost«.


Izvorni pisac ove priče ostaje nepoznat.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
oki

avatar

Broj poruka : 3728
Godina : 45
Datum upisa : 31.01.2007

PočaljiNaslov: Re: Naučimo po nešto iz priča   Sre Jul 11, 2007 1:44 pm

JEDNA JAKO TUŽNA I POUČNA PRIČA O PSIĆU


Vlasnik trgovine je na vrata obesio natpis: 'ŠTENCI NA PRODAJU.' Taj je natpis mamio decu. Jedan je dečak došao do prodavača i upitao ga: 'Koliko koštaju ti psići?'

Vlasnik mu je odgovorio da su između 30 i 50 dolara. Dečak je izvadio kovanice iz džepa i rekao: 'Imam samo 2,5 dolara, smem li ih pogledati?'

Vlasnik se nasmejao i zazviždao. Iz pseće kućice dotrčala je Lady i njezinih pet štenaca, ali jedan od njih je zaostajao. Dečak je odmah spazio štenca koji je zaostajao, pa je upitao: 'Što je s tim psićem?'

'Taj je drugačiji od ostalih, rodio se s manom, tako da nikada neće moći trčati kao drugi psići.' Na to je dečak odmah rekao: 'Upravo toga želim kupiti.'
'Ali taj štenac ima manu, ne možeš ga kupiti. Ako želiš baš njega, poklonit ću ti ga.'

Razočaran dečak pogleda prodavača u oči i reče: 'Ne želim da mi ga poklonite, želim ga kupiti. Odmah ću vam dati 2,5 dolara i svaki mesec 50 centa, dok ga ne otplatim.' Na to prodavač odgovori: 'Taj štenac ne košta ništa jer ne može trčati i skakati kao ostali psići.'

Dečak pogleda prema tlu, podigne levu nogavicu, pokaže svoju protezu i kaže: 'Ni ja ne mogu trčati i skakati kao druga djeca i baš zato želim toga psića, kojeg ću samo ja moći razumeti.'

Prodavač se zamisli i sa suzama u očima reče: 'Dragi dečače, želio bih da svi moji psići dobiju tako dobre gospodare kao što si ti.'

U životu nije važno kakav si, nego da te neko ceni i da te prihvata takvoga kakav jesi!
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
oki

avatar

Broj poruka : 3728
Godina : 45
Datum upisa : 31.01.2007

PočaljiNaslov: Re: Naučimo po nešto iz priča   Pon Nov 19, 2007 11:23 am

Otkrila sam tajnu


- Mila, prelepo izgledaš! Bicešnajlepša mlada! - rekla je moja buduca svekrva kad sam obukla vencanicu.

- Hvala vam - nasmešila sam se i odjednom rastužila.Ona je to, naravno, primetila. Prišla je i zagrlila me.

- Pa šta je sada bilo?

- Volela bih da su moji roditelji živi... Volela bih da su i oni na mom vencanju.

- Znam, sine, ali... Moraš biti jaka, šta da se radi, život je nekad tako surov. Imaš nas, nikada više neceš biti sama. Znaš da te cika Slavko i ja volimo kao da si naše dete. Ne možeš ni da zamisliš koliko smo srecni što cete se ti i Boban uskoro vencati, što cemo, ako Bog da, uskoro dobiti i unuce.

Pokušala sam da se osmehnem, ali bol u srcu bio je previše jak da bih u tome uspela.

Osecala sam da se nešto strašno desilo

Tetka Marija je davala uputstva krojacici, a ja sam samo fizicki bila prisutna, misli su mi bile daleko. Devet godina je prošlo od tog dana, a rana je još sveža, bojim se da nikada nece zarasti. Da bol nikada nece proci. Imala sam samo cetrnaest godina. Iznenadila sam se kad sam videla svog tecu u školi. Ušao je na cas, nešto razgovarao sa mojom razrednom, a onda su me pozvali da izadem.

- Teco, šta se dogodilo?

Nikada ga nisam videla tako ozbiljnog i znala sam da nešto nije u redu.

- Nada... Tvoji roditelji su imali saobracajnu nesrecu. Neki kamion je naleteo na njih i...

Prebledela sam.

- Da li su teško povredeni? U kojoj su bolnici? Kad mogu da ih vidim? - pitala sam u jednom dahu.

Cutao je. Dugo, predugo. Citavu vecnost, cinilo mi se.

- Teco? - pogledala sam ga, a oci su mi bile pune suza.

Ništa nije rekao, samo me je cvrsto zagrlio. Ramena su mu se tresla od placa. Sve mi je bilo jasno...

Kada smo se sutradan posle sahrane vratili kuci, osecala sam se tako strašno, bila sam sama na svetu. Pitala sam se da li uopšte vredi dalje živeti? Cemu?

Teško sam podnela gubitak roditelja. Zahvaljujuci tetki i teci koji su uvek bili uz mene, nekako sam uspela da se izvucem iz teške depresije u koju sam upala posle toga. Kao da sam bila prinudena da odjednom odrastem, moje detinjstvo je tako naglo prekinuto.

Veliki broj mojih prijatelja (bar sam mislila da to jesu) prestao je da se javlja, valjda više nisam bila interesantno društvo. U mojoj ogromnoj kuci nisu se slavili rodendani, pravile žurke kao nekada... Bilo je malo onih koji su ostali uz mene i kojima sam bila važnija ja, a ne to što su moji roditelji ugledni i bogati, što je naša kuca možda najlepša u gradu...

Bilo je jasno da ne mogu da živim sama, pa sam prešla kod tetke i tece. Uvek su bili dobri prema meni, lepo sam se slagala sa bratom i sestrom, ali... Ipak su mi nedostajali moji roditelji. Znala sam da ce uvek biti tako. Njihova smrt je svima bila strašna. Bili su tako mladi, uspešni, sve što su imali stekli su poštenim radom i u našem mestu uživali veliki ugled, ljudi su ih cenili i nije bilo nicega što bi ukaljalo njihovo ime...

Bila sam odlican ucenik, dobar student. Diplomirala sam u roku jer sam znala koliko bi to mojim roditeljima znacilo. Nisam htela da ih obrukam, da bilo ko kaže nešto ružno za mene. Dugovala sam im to, sve su mi pružali, ljubavi najviše...

Bobana sam upoznala dok sam studirala. Nekako smo odmah znali da smo jedno za drugo i naša veza je od samog pocetka bila ozbiljna. Njegovi roditelji su me odmah prihvatili i niko se nije iznenadio kada smo saopštili da cemo se vencati cim diplomiramo.

Odlucili smo da se vencamo i u crkvi

Tetka i teca su se radovali što sam srecna, ali nije im bilo lako da prihvate cinjenicu da cu zauvek napustiti njihov dom i preci u Beograd.

- Nada, znaš da ti želim svu srecu ovog sveta, ali, navikli smo na tebe - rasplakala se moja tetka.

- Teto, pa ne idem na drugi kraj sveta! Nema ni sto kilometara. Volela bih ja da živim ovde, ali Bobanovi roditelji ce nam tamo pronaci posao, imamo stan i sve ce biti lakše.

- Ma znam ja sve to, ali...

- Pusti ti to, nego spremaj se za svadbu! Bobanovi hoce da naprave veliko slavlje. Ja baš i nisam bila za to, ali oni su uporni, žene sina jedinca! - pokušala sam da je oraspoložim.

- Naravno da se spremam! Videceš ti kad se tetka dotera... Pile moje, kako ceš ti meni biti lepa mlada... Ej, da je srece... - pocela je i odjednom zacutala.

Znala sam šta je htela da kaže.

I ja bih, više od svega, želela da su moji roditelji živi i da me vide u belom.

Boban je takode bio za veliku svadbu, ali, da je znao koliko ce tu biti posla da se sve organizuje, mislim da bi se predomislio. Sada je bilo kasno, pozivnice su vec poslate, zakupljena sala u jednom hotelu. Do svadbe je ostalo nešto više od mesec dana.

- Ništa vi, deco, ne brinite... Sve cemo to mi organizovati! Nego, kada cete ici da zakažete vencanje u crkvi?

- Crkvi? - iznenadila sam se.

Tetka Marija me je pogledala zbunjeno.

- Pa, valjda cete se vencati u crkvi...

- Ne znam, nisam o tome razmišljala - rekla sam iskreno.

- Ti si, Nada, krštena? - upitao je cika Slavko.

- Jesam... u nekoj crkvi u Nišu, tamo su živeli baba i deda.

- Pa onda nema nikakvih problema! Samo treba da odete tamo po krštenicu.

Bobanu se dopala ideja da se vencamo i u crkvi. U njihovoj kuci se oduvek poštovala tradicija, imali su svoju slavu...

- Znaš, Nada, meni je to nekako baš lepo, svecano - rekao je.

- Dobro, nemam ništa protiv... samo onda moramo ici u Niš.

- Pa, dobro, možemo sledece nedelje.

U krštenici je pisalo da sam blizanac

Tako je i bilo. Seli smo u auto i uskoro se našli na auto putu. Dan je bio suncan, kao da je prolece vec stiglo. Oboje smo bili lepo raspoloženi i pevušili uz muziku sa radija, što je bilo prilicno zabavno jer nijedno od nas nije baš imalo sluha. Ali, mi smo bili srecni, zaljubljeni, radovali se vencanju pa nam je sve bilo lepo.

U Niš smo stigli za nepuna tri sata, i na svu srecu lako pronašli crkvu. Objasnili smo šta nam treba i za nepunih pola sata dobila sam svoju krštenicu. Stavila sam je u torbu i pošli smo. Bila sam radoznala pa sam izvadila da procitam šta tu piše cim smo seli u kola.

- Nada Filipovic, rodena 6. juna, pol ženski - citala sam naglas, a onda zastala. Ruke su mi drhtale i mislim da sam bila bela kao krpa.

- Alo, Nada! - smejao se Boban - Šta bi? Ne piše valjda, pol muški.

Cutala sam. Shvatio je da se nešto dešava i zaustavio kola.

- Nada, šta je bilo? Verovatno je to zbog tvojih roditelja, znam da ti je teško...

- Nije... pogledaj ovo - prekinula sam ga i pružila mu papir.

- Koje?

- Ovo ovde.

- Kaže: Da li je dete blizanac? - pogledao me je iznenadeno.

Oboje smo bili u šoku.

- Lepo piše: jeste - rekla sam.

- Ma, daj, sigurno je neka greška. Ti, naravno, nemaš brata ili sestru?

- Bože, pa znaš i sam da nemam!

- Onda je greška - Boban je bio uporan.

- Šta ako nije? - upitala sam.

- Nada, preteruješ. Pa znala bi...

- Hocu da se vratimo u crkvu. Moram da cujem da je to greška inace necu imati mira.

- Dobro, kako hoceš, ako ti to toliko znaci, mada je sigurno u brzini napisano pogrešno.

Iznenadili su se kada su nas ponovo videli u crkvi. Objasnila sam o cemu se radi.

- Dete, ovde se takve greške ne dešavaju...

Krenuli smo prema Beogradu, ja nikako nisam mogla da dodem sebi.

- Bobane, zašto mi to niko nije rekao? I gde je sad taj moj brat ili sestra?

- Ja sam i dalje siguran da je u pitanju neki nesporazum. Pa znali bi tvoji tetka i teca, neko bi ti vec rekao...

- Hajde da svratimo kod njih.

Niko mi nije rekao da imam brata

Tetka se iznenadila kada nas je ugledala na kapiji.

- Deco, otkud vi?! Što niste javili da cete doci da spremim nešto lepo za rucak... Nada, jesi li ti dobro, užasno si bleda?

- Ma, pravi frku bez razloga... - rekao je Boban.

- Nadam se da je tako - dodala sam ozbiljno.

- Hajde prvo da sednemo pa da cujem u cemu je stvar - predložila je tetka.

Nisam znala kako da pocnem. Izvadila sam krštenicu iz tašne i pružila joj. Gledala je dugo i nije dizala pogled.

- Tetka? - pogledala sam je.

Oci su joj bile pune suza. Drhtala je kao prut.

- Žao mi je što si to ovako saznala... Da sam znala da cete ici tamo, ja bih ti rekla.

- Šta bi mi rekla?

- Tacno je, Nada. Imaš brata blizanca... - rekla je i ponovo spustila pogled.

Oko mene se sve zavrtelo. Boban je otišao i doneo mi cašu vode.

- Ali, teto... Kako... Zašto nisam to znala, gde je on? Nikada mi niko to nije rekao, mama i tata nisu ni pomenuli...

- Znaš, kad se tvoja mama porodila nije mogla da prihvati da brine o njemu nije bio baš u redu... Nešto s nogama, glavom, ne znam, nikada mi nije rekla celu istinu. Krili su to od svih, cak ni baba i deda nisu znali da postoji još jedno dete. Tvoja mama je bila u šoku. Ostavili su ga tamo, samo je tebe povela kuci. Zamolili su nas da nikome ne kažemo, nikada... Da to ostane tajna. Ne znam šta je bilo s njim. Pokušavala sam da saznam kad su oni nastradali, ali nisam znala gde da idem. Mislim da su ga oni i obilazili dok su bili živi, ali nisu hteli da bilo ko zna da imaju takvo dete. Znam da ti je teško da to razumeš, ali secaš se, bili su tako ambiciozni, želeli da iaju sve najbolje...

Posle 23 godine saznala sam da negde imam brata blizanca. Pitanje je gde je i da li je uopšte živ...

Moj život je odjednom postao drugaciji, ništa mi više nije bilo važno kao da pronadem svog brata!

Boban to nije mogao da razume i prvi put smo se ozbiljno posvadali.

- Ne shvatam zašto ne možeš da sacekaš da prode vencanje. Svih ovih godina nisi znala ni da postoji, kao da ce mesec više nešto promeniti?!

Cutala sam. Šta da mu odgovorim? Ionako nece razumeti. Znaci mi, svaki minut, svaki sat. Želim da ga pronadem što pre.

Teško mi je palo što Boban nije uz mene, što ne može da shvati koliko mi je važno da pronadem brata. Sama sam to radila, okrenula milion telefona, išla po bolnicama, domovima za takvu decu. Kada sam vec izgubila nadu, u jednom Centru na jugu Srbije rekli su mi da je Dragan Filipovic bio kod njih.

- A gde je sada? - ozarila sam se srecna što je mom traganju kraj, oni ce sigurno znati.

Doktor me je pogledao:

- Vi ste njegova sestra, bliznakinja? Ne mogu da verujem da je sa vama sve u redu. Nikada nisu otkrili šta se to desilo i zašto je on roden takav, mislili smo da je genetika u pitanuju, a eto, vi, hvala bogu...

- Doktore, niste mi rekli gde je moj brat?

- Umro je pre nekoliko godina. Bilo je cudo što je i toliko živeo sa takvim deformitetima...

Mislila sam da je Boban drugaciji

Vratila sam se kuci, praznija nego ikada. Ne secam se da mi je ikada bilo tako teško. Nazvala sam Bobana i zamolila ga da dode. Sve sam mu ispricala. Nisam prestajala da placem.

Dugo je cutao, a onda rekao:

- Kako ne znaju uzrok? Hm, ako je genetski poremecaj to bi bilo strašno... Razumem tvoje roditelje, ni ja ne bih mogao da prihvatim cinjenicu da imam takvo dete!

- A šta bi uradio?

- Isto što su i oni... Ne misliš valjda da bih ga zadržao?

Nisam mogla da verujem u to što cujem. Mislila sam da je Boban drugaciji.

- Da li je tebi jasno da, ako je genetika u pitanju, može i nama isto da se desi, ma koliko to bilo strašno?

- Znam. Zato se i plašim. Vidim da ti razmišljaš drugacije. Želim samo da budem iskren. Moji roditelji imaju samo mene. Sigurno im je najvažnije da im unuce bude zdravo i normalno. Uostalom, i meni je to važno!

- Misliš da meni nije?! Pricam o tome šta bi bilo kad bi nekim slucajem...

- Vec sam ti rekao...

- Bobane, ne znam ima li onda uopšte svrhe da se nas dvoje vencamo. Ja se svog deteta nikada necu odreci, kakvo god da bude, moje je!

- U pravu si, ali ne želim da te lažem i pricam danas jedno, sutra drugo. Znaš da te volim i da želim da se oženim tobom, ali možda ipak treba još malo da razmislimo... oboje.

- Potpuno se slažem sa tobom! - bila sam ozbiljnija nego ikada. Vec sam znala da se necu udati za njega, bez obzira na sve. Bože, zar je moguce da ga nisam upoznala svih ovih godina, da nisam shvatila da je sebican, da misli samo na sebe, da bi se, isto kao moji roditelji, tek tako odrekao deteta.

Oboje smo znali da se na pocetku trudnoce može obaviti niz analiza kako bi se znalo da li je sve u redu, ali Boban to nije ni pomenuo. Nije hteo ni da pokuša, da rizikuje. Poneo se kao obicna kukavica.

Mislim da su na njega uticali i roditelji koji su, bez obzira na to što me vole, smatrali da je bolje da se ne vencamo. To mi je postalo jasno kad sam par dana kasnije srela njegovu mamu u gradu. Znam da me je videla, ali ubrzala je korak i prošla pored mene kao da me ne poznaje. Znam da ju je bilo stid, da nije imala šta da mi kaže...

Vencanje smo otkazali. U pocetku mi je bilo strašno, ali bar sam na vreme shvatila da smo Boban i ja toliko razliciti i da naš brak, iz ovog ili onog razloga, ne bi uspeo.

***

Volela sam svoje roditelje i uvek cu ih voleti, ali nikada im necu oprostiti to što su ucinili. Nema opravdanja. Ostavili su bolesno, bespomocno dete.

Tek sada, kada imam svoje, ne mogu to da razumem. Moja Milica je, hvala Bogu, zdrava i vesela beba, ali i da nije, ja bih bila uz nju. Nikada je ne bih napustila. Saša, moj muž, znao je celu pricu i nije se kao Boban plašio... Kad samo pomislim da ga nikada ne bih ni srela, da je tako malo falilo da se udam za Bobana... Danas imam sve što mi je potrebno: lep brak, dobrog muža, moju Milicu. Živimo u kuci mojih roditelja, oboje radimo. Nemamo previše, ali ipak dovoljno za neki pristojan život.

Sada posle toliko godina, oprostila sam Bobanu što se tako poneo, što me je "izdao" kad mi je bio najpotrebniji, kad mi je bilo najteže. Ne krivim ga, jasno mi je da me samo nije dovoljno voleo. Verovatno ni ja njega...

Saša i Milica su mi sve na svetu i srecna sam što je tako. Jeste da sam na srecu cekala malo duže, ali vredelo je!
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
oki

avatar

Broj poruka : 3728
Godina : 45
Datum upisa : 31.01.2007

PočaljiNaslov: Re: Naučimo po nešto iz priča   Sre Jan 30, 2008 10:33 am

Dva prijatelja, pisca, u kafani razmetljivo se hvalila pred novinarkom i slikarem preljubama i ljubavnim uspesima. Svaki je nemilosrdno varao svoju ženu. Rečima su stvarali pravi riblji pomor, od Srba postali latinski ljubavnici.
-Vaša je sreća nesreća. U svakoj ženi volite sebe, ali ni u jednoj sebe ne nalazite- prekorila ih je novinarka.
Slušao to slikar, gledao, smeškao se, pijuckao.
Ljubav je kao senka. Kad za njom trčiš, ona beži; a kad hoćeš od nje da pobegneš, ona te juri- rekao je.
Ljubav je, dragi moji, kad se poklope senke- uzvratila novinarka.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
jednažena

avatar

Broj poruka : 1812
Datum upisa : 07.04.2007

PočaljiNaslov: Re: Naučimo po nešto iz priča   Čet Feb 14, 2008 4:47 am

Zaljubljen u Ljubav

Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....

Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u Ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladjivanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...


G. G. Markes
_________________
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
oki

avatar

Broj poruka : 3728
Godina : 45
Datum upisa : 31.01.2007

PočaljiNaslov: Re: Naučimo po nešto iz priča   Sre Mar 19, 2008 10:28 am

ZALJUBLJEN U LJUBAV

KADA BIH IMAO JEDAN KOMADIĆ ŽIVOTA, DOKAZIVAO BIH
LJUDIMA KOLIKO GRESE KADA MISLE DA PRESTAJU DA SE
ZALJUBLJUJU KADA OSTARE, A NE ZNAJU DA SU OSTARILI KADA
PRESTANU DA SE ZALJUBLJUJU.

KADA BI BOG ZA TRENUTAK ZABORAVIO DA SAM JA SAMO
KRPENA MARIONETA, I PODARIO MI KOMADIĆ ŽIVOTA, MOGUĆE JE DA
JA NE BIH KAZAO SVE ŠTO MISLIM, ALI NESUMNJIVO BIH
MISLIO SVE ŠTO KAŽEM.

STVARI BIH CENIO, NE PO ONOME ŠTO VREDE, VEĆ PO ONOME
ŠTO ZNAČE. SPAVAO BIH MANJE, SANJAO VIŠE, SHVATIO SAM
DA SVAKI MINUT KOJI PROVEDEMO ZATVORENIH OČIJU GUBIMO
ŠEZDESET SEKUNDI SVETLOSTI.

HODAO BIH KADA DRUGI ZASTANU, BUDIO SE DOK OSTALI
SPAVAJU. SLUŠAO BIH DRUGE KADA GOVORE, I KAKO BIH
UŽIVAO U SLADOLEDU OD ČOKOLADE.

KADA BI MI BOG POKLONIO KOMADIĆ ŽIVOTA, OBLAČIO BIH SE
JEDNOSTAVNO, IZLAGAO POTRBUŠKE SUNCU, OSTAVLJAJUĆI
OTKRIVENIM NE SAMO TELO VEĆ I DUŠU.

BOŽE MOJ, KADA BIH IMAO SRCE, ISPISIVAO BIH SVOJU
MRŽNJU NA LEDU, I ČEKAO DA IZGREJE SUNCE. SLIKAO BIH VAN
GOGOVIM SNOM NA ZVEZDEMA JEDNU BENEDETIJEVU PESMU, A
SERATOVU PESMU BIH POKLANJAO KAO SERENADU U ČASU
SVITANJA.

ZALIVAO BIH RUŽE SUZAMA, DA BIH OSETIO BOL NJIHOVIH
BODLJI, I STRASTVENI POLJUBAC NJIHOVIH LATICA. BOŽE
MOJ KADA BIH IMAO JEDAN KOMADIĆ ŽIVOTA…..

NE BIH PUSTIO DA PRODJE NI JEDAN DAN, A DA NE
KAŽEM LJUDIMA KOJE VOLIM DA IH VOLIM. UVERAVAO BIH
SVAKU ŽENU I SVAKOG MUŠKARCA DA SU MI NAJBLIŽI I ŽIVEO
BIH ZALJUBLJEN U LJUBAV.

DOKAZIVAO BIH LJUDIMA KOLIKO GREŠE KADA MISLE DA
PRESTAJU DA SE ZALJUBLJUJU KADA OSTARE, A NE ZNAJU DA
SU OSTARILI KADA PRESTANU DA SE ZALJUBLJUJU.

DECI BIH DAROVAO KRILA, ALI BIH IM PREPUSTIO DA SAMA
NAUČE DA LETE. STARE BIH POUČAVAO DA SMRT NE DOLAZI SA
STAROŠĆU VEĆ SA ZABORAVOM.

TOLIKO SAM STVARI NAUČIO OD VAS, LJUDI…..

NAUČIO SAM DA ČITAV SVET ŽELI DA ŽIVI NA VRHU PLANINE,
A DA NE ZNA DA JE ISTINSKA SREĆA U NAČINU
SAVLADAVANJA LITICA.

SHVATIO SAM DA KADA TEK ROĐENO DETE STEGNE SVOJOM
MALOM ŠAKOM, PO PRVI PUT, PRST SVOG OCA, DA GA JE
UHVATILO ZAUVEK.

NAUČIO SAM DA ČOVEK IMA PRAVO DA GLEDA DRUGOG ODOZGO
JEDINO AKO TREBA DA MU POMOGNE DA SE USPRAVI.

TOLIKO SAM TOGA MOGAO DA NAUČIM OD VAS, PREMDA MI TO
NEĆE BITI OD VEĆE KORISTI, JER KADA ME BUDU SPAKOVALI
U ONAJ SANDUK, JA ĆU NAŽALOST POČETI DA UMIREM…
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
jednažena

avatar

Broj poruka : 1812
Datum upisa : 07.04.2007

PočaljiNaslov: Re: Naučimo po nešto iz priča   Sub Mar 22, 2008 11:29 am

Gabriel Garcia Marquez:

"Naucio sam da svi zele zivjeti na vrhu planine, zaboravljajuci
da se istinska sreca skriva u samom nacinu penjanja na vrh"

Kad bi Bog na trenutak zaboravio da sam marioneta i darovao mi
nesto malo zivota, iskoristio bi ovo vrijeme najbolje kako znam.
Vjerojatno ne bi rekao sve o cemu razmisljam,
ali sasvim sigurno bi porazmisljao o svemu sto kazem.
Cijenio bi stvari prema njihovom znacenju, a ne prema njihovoj vrijednosti.
Spavao bi malo, vise bi sanjao,
znam da svaku minutu sa zatvorenim ocima gubimo 60 sekundi svjetla.
Hodao bi kad se drugi zaustave, budio bi se kad drugi spavaju.

Kad bi mi Bog darovao mrvicu zivota, obukao bi se jednostavno,
okrenuo se k Suncu, otkrivajuci ne samo svoje tijelo, vec i svoju dusu.
Uvjeravao bi ljude kako se varaju kad misle da se u starosti nije moguce
zaljubiti. Ne znaju da stare bas zato sto izbjegavaju ljubav!
Djeci bi napravio krila, ali uzeo bi im ih dok se ne nauce letjeti.
Starijim osobama bi kazao da smrt ne dolazi zajedno sa staroscu vec s napustenoscu.
Toliko stvari bi se naucio od vas, ljudi...

Naucio sam da svi zele zivjeti na vrhu planine, zaboravljajuci
da se istinska sreca skriva u samom nacinu penjanja na vrh.

Naucio sam da kad novorodjeno dijete uhvati svojom malom
rucicom ocev prst, drzi ga zauvijek.
Naucio sam da covjek ima pravo gledati na drugoga odozgor samo
onda kad mu hoce pomoci da bi se podignuo.
Toliko je stvari sto sam se od vas mogao nauciti,
ali u stvarnosti nemam bas puno od toga,
jer kad me polegnu u grob, ne budem vise zivio.

Govori uvijek sto osjetis, a cini sto mislis.
Kad bi znao da te danas posljednji put vidim pospanu, snazno bih te zagrlio
i molio se Bogu da mi dozvoli biti tvojim andjelom cuvarom.
Kad bih znao da su to posljednje minute sto te vidim,
rekao bih ti 'ljubim te' i ne bih glupo pretpostavljao da to znas.
Uvijek ima nekakvo sutra i zivot nam daje mogucnost uciniti dobro djelo, ali ako se varam i danas je sve sto mi ostaje, htio bih ti reci da te veoma ljubim.
Sutra nema nitko, zagarantirano niti mladi niti stari.
Mozda danas posljednji put promatras te koje volis.
Zato nemoj vagati, ucini to danas, jer ako se pokaze da sutrasnji dan ne docekas,
zaliti ces za danom u kojem ti je nedostajalo vrijeme za jedan osmijeh,
za jedan poljubac, da si bio prezauzet da bi im prenio posljednje zelje.

Budi stalno blizu tih koje volis, govori im naglas kako ih trebas,
kako ih ljubis i budi prema njima dobar; nadji vremena reci im
'zao mi je', 'oprosti', 'molim te', 'hvala' i sve ostale rijeci ljubavi koje poznas.
Nitko nece pamtiti tvoje skrivene misli.
Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti.
Pokazi svojim prijateljima i bliznjima kako su ti veoma potrebni.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
oki

avatar

Broj poruka : 3728
Godina : 45
Datum upisa : 31.01.2007

PočaljiNaslov: Re: Naučimo po nešto iz priča   Pet Sep 05, 2008 9:04 am

Jedan covek star 92 godine, mali, dobro drzeci i
ponosan, koji je svakog jutra u osam sati bio kompletno obucen, sa
kosom moderno namestenom I savrseno obrijan, iako je skoro sasvim slep,
danas se doselio u staracki dom.
Njegova 70-togodisnja zena skoro je
umrla i time selidbu u dom ucinila neophodnom. Posle mnogo sati
strpljivog cekanja u holu doma, ugodno se nasmesio
kada su mu rekli
da mu je soba spremna. Dok je upravljao svojom setalicom ka liftu,
opisao sam mu njegovu malu sobu, ukljucujuci i roletne koje su bile
okacene na prozoru. " Svidja mi se", rekao je sa entuzijazmom
osmogodisnjaka kome su upravo pokazali novo stene.
"Gospodine Dzons, jos uvek niste videli sobu, sacekajte jos malo!"
"To nema nikakve veze sa ovim", odgovorio je.
"Sreca
je nesto o cemu odlucujete unapred. Da li ce mi se dopasti soba ne
zavisi od toga kako je rasporedjen namestaj, vec kako ja rasporedim
svoje misli.... Vec sam odlucio da mi se dopada. To je odluka koju
donosim svakoga jutra kad se probudim. Ja imam izbor: mogu da provedem
dan u krevetu, brojeci teskoce koje imam sa delovima tela koji vise ne
rade, ili mogu da ustanem iz kreveta srecan zbog onih koji jos uvek
rade. Svaki dan je poklon i dok su mi oci otvorene, mislicu na novi dan
i na sve srecne uspomene koje sam odlozio, bas za ovo doba svog zivota.
Starost je kao bankovni racun. Sa njega podizete ono sto ste tu
ulozili. Moj savet vam je da ulozite mnogo srece u banku secanja! Hvala
vam za vas deo u banci secanja.
Ja jos uvek ulazem!"

Zapamtite pet jednostavnih pravila za srecu:
1. Oslobodite svoje srce mrznje
2. Oslobodite svoj um od briga
3. Zivite jednostavno
4. Pruzajte vise
5. Ocekujte manje"
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
jednažena

avatar

Broj poruka : 1812
Datum upisa : 07.04.2007

PočaljiNaslov: Re: Naučimo po nešto iz priča   Pet Sep 26, 2008 5:55 am

super.....poučno štivo
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Naučimo po nešto iz priča   

Nazad na vrh Ići dole
 
Naučimo po nešto iz priča
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2
 Similar topics
-
» ISTINITE PRIČE
» DIJAMANTSKE PRIČE
» Osnove dojenja
» Gde ste se porodile, priče sa porođaja,gde cete se poroditi?
» 5-Zelim da naucim pravilnu tehniku pevanja

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Složna Braća Indeks :: OZBILJNE PRIČE :: POEZIJA, KNJIŽEVNOST, KULTURA I UMETNOST-
Skoči na: