Sviđa mi se ... (od svega po malo)

Mister ti si pravi!

Morska zvezda
Šetajući plažom u predvečerje, starac je primetio mladu ženu kako uzima nasukane morske zvezde i baca ih nazad u more. Konačno ju je pristigao i upitao zašto to čini. Odgovorila je da će morske zvezde do jutra izumreti. " Ali plaža se prostire u nedogled i morskih zvezda ima na milione " reče starac. " Zar će tvoj trud učiniti bilo kakvu razliku ? " Mlada žena pogleda morsku zvezdu koju je imala u ruci i baci je u sigurnost mora.
" Za ovu morsku zvezdu postoji razlika "
reče ona.

''Svaki put kada se osetis izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krosnjom i malim korenjem iscupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mogo zila i malom krosnjom i sokovi jedva proticu. Korenje i krosnja moraju da rastu zajedno;
moras da budes istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ces moci da ponudis hlad i zalkon, samo tako ces se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima.
I kada se pred tobom otvore mnogi putevi, a ti ne budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo kolim, nego sedi i sacekaj. Disi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si dosla na svet; ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju; cekaj i dalje cekaj. Budi mirna, cuti i slusaj svoje srce. Kad cujes njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi.''
S.Tamaro

''Naše oči, same po sebi, vide onoliko koliko i naše naočari. Naše uši čuju, same po sebi, koliko i metalna slušalica na njima. Naš jezik, sam po sebi, govori onoliko koliko i klatno u zvonu.
No, zato što naša duša vidi,naše oči vide. I zato što naša duša čuje, naše uši čuju. I zato što naša duša nosi smisao, jezik govori smisleno.
Da su naše oči kao jezero, bez duše one bi videle kao i jezero što vidi. Da su uši naše kao pećine, bez duše bi one čule koliko i pećine čuju. Da je jezik naš zvučan kao klanto u zvona, bez duše on bi govorio koliko i klatno govori.''
Vladika Nikolaj

АКО
by Radyard Kipling

Ако можеш да останеш миран када на твом путу
сви изгубе главу и прстом показују на тебе;
Ако сачуваш поверење када сви остали сумљају,
Ако им не замериш што немају поверења;
Ако ти чекање не причињава мнго муке.

Ако не лажеш када чујеш лажи,
или Ако не мрзиш када тебе мрзе;
Ако се не правиш сувише добар,нити говориш сувише мудро,
Ако сниваш,али ти снови нису све;
Ако мислиш,али ти мисли остану увек чисте,
Ако умеш да примаш победу и пораз,
Ако примаш једнако једно и друго;
Ако можеш поднети да твоју истину,
Варалице искривљују да би лакше превариле будале;
Ако видиш како у паранпарчад разбијају твој циљ
И ако се сагнеш да подигнеш и покупиш остатке.

Ако можеш да сакузпиш сва твоја добра,
ида их ставиш на коцку,све одједном-
Ако си спреман да поново кренеш,као на почетку;
Ако можеш да си храбар,али никад необразив,
Ако ко можеш да будеш добар,ако можеш да будеш паметан,
а да ниси чистунац ни ситничар,
Ако можеш да задобијеш ПОБЕДУ ПОСЛЕ ПОРАЗА
и да те две варке подједнако примаш,
Ако можеш да сачуваш храброст и главу,када је сви остали губе,
Тада ће краљеви-срећа и победа
Бити заувек твоји послушни робови,
А оно што више вреди,него сви краљеви и све славе
БИЋЕШ ЧОВЕК,СИНЕ МОЈ...

Poeziju ce svi pisati

Branko Miljkovic


San je davna i zaboravljena istina
koju vise niko ne ume da proveri
sada tudjina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lazno kretanje je najbrze
sada pevaju mudrost i ptice moje zapustene bolesti
cvet izmedju pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prezive ljubav
i ljubavnici koji vracaju vreme unazad
vrt cije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajace sunce
i nece biti u ljudskom govoru takvih reci
kojih ce se pesma odreci
poeziju ce svi pisati
istina ce prisustvovati u svim recima
na mestima gde je pesma najlepsa
onaj koji je prvi zapevao povuci ce se
prepustajuci pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao buducih poetika:
jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
KO NE UME DA SLUSA PESMU SLUSACE OLUJU

ali:

HOCE LI SLOBODA UMETI DA PEVA
KAO STO SU SUZNJI PEVALI O NJOJ

Na marginama života


Uvek kažem, neću više da pišem o njemu. Ovo je poslednja pesma, poslednji stih. A opet, setim se tih očiju i ruka mi sama krene.

I kažem, zaboraviću na njega. Ima i drugih, možda i lepših (!), možda; možda u duši boljih. Ima;

A onda se setim tog osmeha, i misli ka njemu prosto same polete.

Nije jedini, znam. I drugi me prate, gledaju. Žele moje društvo, moju ljubav. Zovu me, pitaju kako sam, šta radim; skidaju zvezde sa neba i čine sve što ja kažem. Upravo sve ono što on ne čini.

A tada se setim naših dana, našeg druženja i suza mi sama krene. Poslednja suza za njega, kažem. Poslednja.

A za njom potoci bola liju.



Tvoja slika je još uvek tu, u mom foto-albumu. Kao i u mom srcu. Čuvam je kao svetinju, kao iskopinu dragocenu. Kao unikat. Kao malo vode na dlanu. Da mi ne isklizneš medju prste, pazim. I ne dam te zaboravu. Ma koliko se ti trudio da mi zagorčaš snove.

*

Ne gledaj me u oči. Ne traži u njima odgovor. Ne traži sreću. Nema je. Zaturila sam je.

I ne dotici mi obraze. Hladni su. Ko i ruke. Ko sve u meni. Od onog dana...

Ne grej mi prste. Ne vredi..

Nakupilo se hladnoce. Od onog odlaska...

Zaledilo se sve u meni. Zaledila sam bol, suze, osećanja. Zaledila poglede. Osmehe. Od onog dana...

Ne govori mi nežnosti. Džabe ti je...

Ne čujem te. Ne želim ništa da čujem. Od onog dana...

*

Ima ljudi koju dodju, zarobe nam misli i osećanja, nakupe se u našem srcu, da ono naraste do neba, a kad odu, ne razmišljaju o tome kakav i koliki će trag u nama ostaviti njihov odlazak. Kao da je naše srce svemoćno, a ne znaju da je kao balon - da postoji rizik: ako se izduva, pa ponovo naduva, da može pući - tek tako... Ne može da podnese još jednom sve isto.

*

U životu srećemo ljude, zavolimo ih, zavuku nam se pod kožu i u srce, pa nestanu. Na bilo koji način.

Svaki ponovni susret sa njima (makar i u mislima) nikad više nema onu jačinu kao prvo saznanje da bez njih nikada više nećemo biti isti.

*

Možda svi ovi redovi ni malo ne liče na priču... Zapravo, priča se i ne vidi... Naše priče i nema. Zgasla je na početku, nezapočeta.

Mali delić onoga što smo imali krije se izmedju redova. Na belini hartije. U praznini, na marginama. Uvek ćemo se tamo i moći naći - na marginama života. U praznini koja nas ispunjava.

Jutrо


Protreseš kosti u telu.
Presaviješ tabak neba pod ruku;
kafu, cigaru, da zavaraš muku,
proveriš pogled od juče,
i da li si dobro zakopčao osmeh
Pravac u grad, gde se reči tuku
da proveriš kako se tvoja tuče

Šalju ti psovke i poljupce,
učtivo im pljuneš par «hvala» na dar,
devojke ti pred noge pobacaju trepavice
pomno slušaju kako ne pričaš ništa
Malo su kurve, malo svetice
ni slane, ni slatke, al' bezopasne makar

Promaja je tvoja tetovaža nesuvisla,
U svakoj kafani imaš svoj sto
Za ručak češ pojesti «Sanjare» i kiflu,
za uzvrat ostaviti zrnce smisla
i pustiti da se drugi pozivaju na to
Onda, zna se, u svom stilu
ka Limu te vuče nekakva sila
Ali na kratko. Dosta! Popraviš bore
i zaboraviš sebe uz partiju lore

Veoma strpljivo sačekaš noć,
taj poslednji obrok u danu
Beograd je tad mesec tužni
što ti se umiljava na dlanu
U jednom su ti društvu pesmu dužni,
u drugom te zovu čašom punom
Večeras će svi da ti u džepove stanu
i da se ponose tvojom krunom.

Srećan je ko ume da voli

“Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na Zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koju su negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje. Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onom ko ume da je voli i da joj se divi.



Ima različitih osećanja, ali to je samo privid, u suštini, ona su sva - jedno. I volja je, na primer, jedno od njih. Ali za mene je i to ljubav. Sreća je ljubav, samo ljubav. Srećan je ko ume da voli. Ljubav pokreće našu dušu, u njoj pronalazi svoje biće i svoj život. Srećan je, dakle, samo onaj ko ume da voli...“



Herman Hese – Male radosti ( Srećan je ko ume da voli )

Blago cara Radovana - O sreci





Jovan Ducic
Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o
sreci, vi cete se naposletku osecati pomalo nesrecnim... Uzasi zivota
postanu jednim delom nase sudbine samo ako se u njih narocito
udubljujemo. Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece;
tacno je, naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece... Ako su
srece slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je
ili nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost, ili nas
porok... Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego dobra.
Sto uspemo svojom pamecu, pokvarimo nasom cudi; ali sto uspemo nasom
dobrotom, upropastimo nasim porocima; i, najzad, sto postignemo svojom
mudroscu, izgubimo nasim temperamentom. Covek zna samo za dubinu i
gorcinu nesrece koju je sam doziveo, kao i za tezinu bolesti koju je
sam preboleo, ali niko ne zna nesrece ni bolesti koje drugi podnose. Mi
smo istinski dobri samo kad smo istinski srecni. Nesreca kvari srca i
rusi karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesrece i
produzili da vole druge ljude... Sirotinja je najveca nesreca zato sto
otruje coveka takvim mrznjama, a jedna velika napast covekova, to je
sto u nesreci dobije rdjavo misljenje o ljudima i pogubi prijatelje.
Izvor nesrece covekove lezi u njegovom egoizmu: u tome sto hoce da uvek
drugi radi za njega. Beganje od rada i napore, to je najveci motiv
borbe u ljudskom drustvu. Ne muciti se sam, a zaraditi bogatstvo, i
postici veliko bogatstvo, da bi time postigao najvecu sigurnost; I to
pre svega sigurnost da ni docnije nece morati praviti napor, posto je
napor najveca gorcina ljudske sudbine! Ljudi mogu da nesebicno vole,
ali retko nesebicno mrze. Svaka mrznja je strah ili zavist. Mrznja je
najcesce strah, jer covek ne mrzi nego samo onoga koga se boji. Covek
odista hrabar ne mrzi nego prezire. U osecanju mrznje ima unizenja za
nas same, a u prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od
onoga koga preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.
Najbedniji je covek koji zivi u mrznjama na druge ljude; taj se prvi
isece nozevima koje je sam izostrio... Nase mrznje skode nama vise nego
nasem protivniku. Govorite rdjavo o nekom coveku pola sata, i vi ste
posle toga nesrecni i otrovani; a govorite pola sata o njemu dobro, i
kad to ne zasluzuje, i vi postanete mirni i blazeni, cak i ponosni na
lepotu svojih osecanja, ili bar na lepotu svojih reci... Ako vam je
neko ucinio zlo, sacuvajte se da ga ne omrznete, jer ce vas ta mrznja
stati jos jednog novog gubitka i novog nespokojstva i od neprijatelja
trenutnog i slucajnog mozete napraviti zlotvora stalnog i ubedjenog.
Ukrstite maceve i pobijte se, ali ne iz mrznje prema neprijatelju, nego
iz postovanja prema sebi. Nesreca je sto niko ne meri srecu prema sebi
i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrecnijima. Manija
svih ljudi je da usvajaju tudja merila i za svoj sopstveni zivot. Prava
sreca covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a
osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tudjih
primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih
ukusa.Najveci broj ljudi ne znaju sta hoce, a veliki broj ljudi ne
znaju ni koliko mogu. Najredji je slucaj coveka koji zna sta hoce i
koliko moze. U velikoj nesreci treba sve nesrece ponoviti u pameti,
kako bi se ocelicili za dane kad jednom crni konji izmaknu isred belih.
Treba ovde reci: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam
zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat. Nesumljivo, ljudstvu
najvise nesrece prave glupaci. Najveca je beda sto glupak ne zna da je
glup, kao sto ni rdjav ne zna koliko je rdjav; a svet bi mozda bio
spasen kada bi glupaci znali kakva su nesreca za covecanstvo.Vise
coveku zagorcavaju zivot nesrece kojih se boji da ne dodju, nego one
koje su vec dosle i od kojih vec pati. Od svih nesreca covek se najvise
plasi sirotinje, koje je, medjutim, najmanje covekovo zlo. Mi celog
zivota nesto cekamo, a nadati se, to je pomalo ocajavati. Nikad covek
ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti ludosti, cak i
gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka strasti koje su
najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomislenost, mrzovolju,
osvetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva coveka od
posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspolozenja, i
nagle i nepromisljene impulsije. Bogatstvo je, neosporno, polovina
ljudske srece na zemlji. Najveci stepen srece to je nezavisnost, a
bogatstvo je ipak coveku put da dodje do svoje slobode. Covek bogat, to
je covek nezavisan bar od ljudi... Cak i zdravlje i pamet kupuju se ili
odrzavaju novcem. Sve bede medju ljudima to su nesrece koje ucini covek
samom sebi, ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreca i
nesreca, nego ima samo smrt ili zivot. Covek je najveca stetocina na
zemlji. Od svega sto je covek posejao, nista nije radjalo brze nego
mrznja. Velika nesreca covekova jeste sto zivot pocinje mladoscu, a
svrsava staroscu: jer bi zivot bio neizmerno savrseniji da, naprotiv,
pocinje staroscu, a svrsava mladoscu... Ne znamo da smo mladi kad smo
mladi. Mi saznamo sta je mladost tek onda kad nas je napustila.

Prkosna pesma



Ja

rab Božji

Srbin

sa prosedom bradom

izjavljujem dragovoljno

kroz lance i žicu

pred svedocima

Silom, Mukom i Nepravdom

da sam kriv i da priznajem krivicu!



Kriv sam što sam neko

a ne niko i netko

Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta

idem u pravoslavnu crkvu

doduše poretko

i što se krstim ovako

s tri prsta!



Kriv sam što jesam

a treba da nisam

Kriv sam odavno

što stojim uspravno

i gledam u nebo, umesto u travu

Kriv sam što se drznuh protiv krivde

kriv sam

što opet slavim svoju krsnu slavu!



Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom

Kriv sam što pevam, smejem se i psujem

a ponekad i lajem

Kriv sam i priznajem

da ne znam što znam i da znam što ne znam



Kriv sam, i da završim

s najvećom krivicom

(pre nego što se zacenem od smeha),

kriv sam tvrdoglavac

što sam Pravoslavac

i Svetosavac i što ne verujem

u sveti zločin i oproštaj greha!



Kriv sam i grešan

dakle

što postojim

i kad već postojim i još drsko stojim

što bar ne priznam da ne postojim!



Ako to priznam

da sačuvam glavu

izgubiću časni krst i krsnu slavu

Ako ne priznam

crno mi se piše

ceo svet će na moju Zemlju da kidiše



Rulje bivših ljudi

lopova i golja

čopori robota i drugih monstruma

kidisaće na moje voćnjake i polja

i na moju belu kuću pored druma

oko koje kao najlepše odive

cvetaju trešnje, jabuke i šljive.



Pa evo

priznajem i to

za spas roda

Ja više ne postojim

skinite me s liste

Ja sam od sad samo

vazduh, svetlost i voda

tri elementa koja vam koriste

A ovo što pred vama govori i hoda

to je ono što vi od mene stvoriste!



Moja ružna slika

ozverena lika

koju umnožavate u večeri i jutra

to je slika vaše svesti i podsvesti

to nisam ja, spolja

to ste vi - iznutra!



Moj dušmanine sa hiljadu ruku

s hiljadu slugu i sluškinja laži

ubrao si mi sunce ko jabuku

i radost čistu ko bulka u raži

Moji će potomci piti jed i čemer

a tvoji već piju gorku medovinu

za krvav novac kojim puniš ćemer

rasprodajući moju đedovinu

Usud će ti ludačku košulju obući

i tada će se malo razdaniti

ili će planeta od sramote pući

i sve nas u isti ambis sahraniti!



Mnogo ste važne

Zemljo moja mila

Ti i Tvoje sestre

Istina i Pravda

čim se na vas digla ovolika sila

čim su na vas zinule

krivda i nepravda.



Rulje bivših ljudi

ubica i golja

čopori robota i drugih monstruma

palacaju na tvoje voćnjake i polja

i na moju belu kuću pored druma

oko koje kao najlepše odive

cvetaju lipe, jabuke i šljive.



Šta će ovde džihadlije

krstaši, farmeri

koji Ti čereče sinove i kćeri

Mora da su čule belosvetske bande

da imaju zlatna srca

pa ih vade

da ih presade u sopstvene grudi

ne bi li i oni tako bili ljudi.



Gospodo tužioci

suci i dželati

ispisali ste mi svoje zapovesti

po zenicama

najfinijem staklu

što teže živim, lakše ću umreti

Zašli ste mnogo u noć poodmaklu

ali uzalud ćete linčovati

najgostoljubiviji narod na planeti

(zbog čega ćete goreti u paklu)

jer Ljudsko Srce

čudo nad čudima

neće da se primi u vašim grudima!



Mi se ne plašimo smrti

crne vuge

već ropskog života i bolesti duge

Smrt je česta pojava međ nama Srbima

kao što su proleće, leto, jesen, zima

I nije strašnija

pogotovu danju

od suše, poplave, zemljotresa, mraza

kad je čovek sretne na svome imanju

okađene duše i svetla obraza.



Zlonamernici

siti i maniti

sve mi zabraniste u rođenoj kući

al ne može mi niko zabraniti

da pevam i da se smejem umirući

a to se vama više ne događa

ni kad svadbujete

ni kad vam se rađa!



Poštedite me koca i konopca

i razapnite me na vrhu planina

ko vaši praoci što su mog Praoca

Isusa Hrista Nazarećanina.



Ja ću da gledam

a vi zažmurite

inače će vam se oči rasprsnuti

od sjaja mog lica

Samo, požurite

što pre me razapnete

pre ću vaskrsnuti!

Dobrica Erić

Sad sam shvatio: to je prijateljstvo,ljubav prema drugome. Sve

drugo moze da prevari to ne moze. Sve drugo moze

da izmakne i ostavi nas puste,to ne može,jer zavisi od nas

Ne mogu da mu kazem : budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem,

biću ti prijatelj.

Ali, bilo ovako ili onako,u njegovo prijateljstvo

nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome

što mi je postao potreban,što nisam zamjerio

ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo

postalo važno.

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba

objašnjavati ni tražiti joj razloge.

Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom

pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti

u moj život. Pitao sam ga jednom,kako to da je baš meni

poklonio svoje prijateljstvo. PRIJATELJSTVO SE NE BIRA,ONO BIVA

KO ZNA ZBOG ČEGA KAO LJUBAV... A nista ja nisam poklonio tebi

već sebi...


Mesa Selimović