Složna Braća Indeks


 
PrijemPrijem  GalerijaGalerija  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  Lista članovaLista članova  Korisničke grupeKorisničke grupe  PristupiPristupi  Video igreVideo igre  

Delite | 
 

 Mali čovek, svilena duša

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
draganva
Admin
avatar

Muški
Broj poruka : 2797
Godina : 45
Lokacija : Valjevo
Datum upisa : 30.01.2007

PočaljiNaslov: Mali čovek, svilena duša   Ned Feb 11, 2007 1:40 am

Emir Kusturica interviju



Emir Kusturica


Oni koji bar neko vreme nisu proveli u Francuskoj ne mogu da razumeju koliko je dalekosežan doprinos Emira Kusturice njenoj kulturi.
Dodeljujući u četvrtak srpskom reditelju najveće francusko priznanje iz oblasti kulture, Orden reda viteza lepih umetnosti i književnosti, ministar kulture Reno Donedije de Vabr odao je počast svemu što Kusturica predstavlja u umetničkom ali i društvenom kontekstu Francuske i Evrope.
Kusturica je ovde sveprisutan – na filmskom platnu i na festivalima, u muzici koju sviraju mladi francuski bendovi i koja se sluša na studentskim žurkama i smatra se jednim od najvećih filmskih stvaralaca današnjice.

Iako Kusturičini sunarodnici znaju da gunđaju kako ih je predstavio svetu kao žitelje cigan-male, bez njegovih filmova i muzike ostala bi u Francuskoj sumorna slika o zemlji koju niko ne želi istinski da razume, tamnom vilajetu koji od ostatka sveta deli nevidljivi štit izolacije. Slika koju je Kusturica ovde o nama stvorio nagoni na sanjarenje i budi iskreno zanimanje koje je izvor svake potrage za istinskom spoznajom o jednom narodu i zemlji.

Naš režiser otelovljuje francusku ideju o kulturnoj različitosti – koncept koji Francuzi grčevito brane na svetskoj sceni – kao i ideju o mogućnosti društvene promene, o tome da stanje sadašnjeg sveta nije određeno fatalizmom i da čovek svojom akcijom i svojom umetnošću može da doprinese toj promeni.

Francuska je prepoznala vaš mnogostruki talenat.

– Francuska je verovatno jedina zemlja koja je u stanju da uzme u obzir celokupno moje stvaralaštvo – to što pravim filmove, muziku i što sam glasan kad je reč o politici – sve što mi stvara osećaj slobode i energije koja se ne nalazi često u Zapadnoj Evropi.

Ona je utočište svih koji veruju da kulturna različitost u svetu mora da opstane i da iza ozbiljne trgovine stoji kultura. To je ono što kod nas ne shvataju – da iza Srbije, pre bilo kakve aktivnosti, stoji njena kultura. Kada se danas govori o Kosovu, mnogi koji nemaju pojma šta se tamo dešava i vezuju se za ono što su ljudska utemeljenja – narodna kultura i vera. Što bi to bilo drugačije od ideje da iza Hjundaija i Tojote stoji kultura samuraja?

Ovo je godina Vašeg povratka u Francusku – sa novim filmom „Zavet” i Vašom prvom „pank” operom.

– To je moje prvo iskustvo pravljenja opere. Libreto je urađen po priči iz filma „Dom za vešanje”, uradili smo ga Goran Mihić i ja, ali su ga znatno promenili i razvili Nele (Karajlić) i Dejan (Sparavalo).

Dejan je napisao moćnu verziju „Erdelezija” i drugih pesama, što ovaj posao čini još uzbudljivijim nego što sam očekivao. U viđenju „Zabranjenog pušenja” to će biti spoj kabarea i najpompeznije opere koju možete da zamislite.

Završavate i film o Maradoni?

– Sve je snimljeno što se slike tiče, ali su potrebna još dva-tri dana razgovora s njim da bi se zaokružila priča. Film će biti uokviren u sedam driblinga sa legendarne utakmice Svetskog prvenstva na kojoj su Argentinci tukli Engleze odmah posle rata na Foklandskim ostrvima.

Maradona je predriblovao sedam igrača i ušetao u go. Zamislio sam da svako poglavlje počne jednim od tih driblinga, a da se fudbaleri pretvore u političare koji su zagorčavali život u Argentini i nama – Margaret Tačer, Ronalda Regana, Buša…

Francuska je zemlja u kojoj imate dvostruku reputaciju: reditelja koji je dva puta osvojio Zlatnu palmu i predsedavao kanskim žirijem i politički nekorektnog umetnika. Koja vam je draža?

– Ova druga. Kad se u Francuskoj kaže da je neprimereno da neko iskoristi pozornicu kao što je „Mond” da bi napisao štivo protiv filma koji nije video, kao što je to slučaj sa Alanom Finkelkrotom (koji je „Podzemlje” nazvao prosrpskom propagandom) onda se to svodi na politički nekorektno mišljenje jer se „Mond” zamišlja kao pravda, a Finkelkrot kao njen glasnogovornik.

Kako izgleda Francuska iz ugla Mokre gore?

– Francuska je svetsko utočište onih koji se nisu definitivno predali anglosaksonskom modelu, recimo filma. Pariz je jedan od tri grada u koje se vraćam, možda najozbiljniji grad na svetu gde su se istorija i estetika pomirile na najbolji način.

S druge strane višak kiseonika na Mokroj gori mi olakšava i izoštrava sliku. Ta vrsta izolacije upućuje na esencijalne ljudske probleme, na pitanje sazrevanja, porodice, na odnos prema gradu u kome je kapital počeo da menja ljudske duše, način mišljenja i ponašanja. To se mnogo jasnije sagleda nego kad je čovek duboko uglavljen u ozbiljan grad kao što je Pariz.

Vaš novi film „Zavet” govori o tome?

– Da, to je priča o unuku i dedi koji žive u selu u kome se zatvara škola. Deda hoće da umre, kaže unuku da ide u grad, proda kravu, kupi ikonu i dovede ženu. Unuk ode u grad i uplete se u tešku priču iz koje se izvuče kao pobednik.

To je apsolutno idealizovana slika života sa crnohumornim motivima. Dečak poput Roberta de Nira u „Taksisti” Martina Skorsezea iz 1978. godine poubija kriminalce i kastrira glavnog makroa, što je naučio od dede kad je ovaj kastrirao bikove. Završio sam film i pobio sve što ne valja, a sve što valja ostavio da živi.

Instistirate na malim ljudima i njihovim sudbinama.

– Ideja o malom čoveku sa svilenom dušom i velikim problemima – ono što je Čehov načeo početkom 20. veka – onom što čine nekom činovniku iza leđa. I posle umre od stida što je to uradio, ta ideja iščezava I mi tog čoveka uopšte ne prepoznajemo, jer savremeni film ne daje ni sliku tog čoveka ni sveta u kome živi.

Govorite o Holivudu?

– Da. To je ideološko društvo koje je nekada bilo generator najlepših stvari u 20. veku, a danas je smetlište.

Svet nikad nije bio u dramatičnijoj poziciji, što se vidi kada okrenete bilo koji od svetskih televizijskih kanala, a filmovi nikada nisu manje oslikavali ideju savremenog čoveka, njegove egzistencijalne ili političke probleme.

Priča o suštinskoj slici sveta je zamenjena površnom, lažnom u kojoj je angažovan mali deo mozga, a ne čitav centralni nervni sistem. On se zapravo i ne budi. U tom svetu fikcije ne postoje dela koja pokreću.

Šta vam najčešće privuče pažnju: kako se razvija projekat Merkosura u Južnoj Americi, poraz politike Džordža Buša, napredovanje genetike ili prognoze o ekološkim katastrofama?

„Sve je krajnje zanimljivo. Dok Amerika štiti svoje interese – to je sudbina velikih imperija – u Iraku i u Vijetnamu, u njenom komšiluku se razvija ozbiljna promena, pokret koji teško mogu da zaustavi i obrne u onom pravcu u kome je to mogla ‘70-ih. Sad oni udare na Irak, a ispod njih se pojavi neki Čavez. Tek kad sam njega upoznao shvatio sam šta je stvarani energetski udar. U funkciji Sjedinjenih Država više nije 70 odsto Latinske Amerike. Ljudi se okreću autoritetima koji su im ostavili u amanet ideju o slobodi i potrebi da zaštite svoj identitet.

Postoji samo jedan veći bum od Latinske Amerike, a to je Rusija. Ukoliko ovi ne izmisle nekog novog Lenjina, našminkaju ga, stave mu brkove i pošalju u Cirih da pokrene neku novu boljševičku revoluciju, ne znam gde će se završiti napredak Rusije, jer ona poseduje takvo bogatstvo i takvu eksploziju energije.

Kako gledate na zvaničnu francusku politiku prema Srbiji?

– To je pitanje interesa koje ne seže do velikih napetosti koje Kosovo može da proizvede.

Utoliko njihovu ideju o Kosovu i ključnim srpskim pitanjima karakteriše rezerva, a ne neki ozbiljni angažman. Francuska jeste velika država, ali u našem slučaju shvata da tu ne može mnogo da uradi jer zna da se ključni potezi vuku iz Stejt departmenta.

Tu politiku podržava i jedan broj francuskih intelektualaca koji sebe često smatraju savešću sveta…

– To su kontrolori savesti, samozvani ovisnici o državnim budžetima koji po večerama i žurkama stvaraju javno mnjenje. Francuska ima i tu slabu stranu – jedan broj kvazifilozofa koji su danas milioneri zahvaljujući tome što su dobro unovčili svoj šezdesetosmaški angažman koji je, zapravo, bio spektakularno pogrešan.

Kad pogledate, neki od najsumnjivijih tipova u 20. veku, poput Bila Klintona, Havijera Solane i drugih, učestvovali su u toj internacionalnoj prevari. Iz konformizma su postali čuvari ideje o nepromenljivosti sveta, fatalizma liberalnog sveta da velika riba jede malu I da malima samo preostaje da se svrstaju u red koji im se pokaže I da nemaju potrebe da se bore za dostojanstvo i vlastiti moral.

Francuska je ipak zemlja u kojoj je državni aparat prepoznao grešku direktora „Komedi fransez” i zamenio ga zato što je hteo da zabrani komad Petera Handkea zbog toga što je prisustvovao sahrani Slobodana Miloševića. To je ono što je čini posebnom.

-----------------------------------------------------------

„Politika” od 1904.

Kao predsednik Upravnog odbora „Politike” AD, Kusturica komentariše novi izgled lista i uređivačku politiku:

– „Politika” sada liči na najveće evropske dnevne listove, a važnije od toga je da tekstovi koji u njoj izlaze nisu jednostrani. Vrativši „Politici” originalno zaglavlje iz 1904, novo rukovodstvo je, uz pomoć novog dizajna, napravilo stariju i lepšu novu „Politiku”, koja je sadržajno mnogo bolja od „Politike” posle 5. oktobra.

Šta mislite o odnosu nemačke medijske grupe VAC i „Politike”?

– Taj odnos je nespretno začet ugovorom koji nije povoljan ni po jedne ni po druge. Trudio sam se da tu pravnu neusklađenost i netrpeljivost koliko mogu uskladim, jer mi se čini da srpskom listu nedostaje kap nemačke krvi, kao što se nekad bojim da je dominacija koju stranci imaju u našoj zemlji prevelika. Taj ugovor 50–50, koji je narodu bio predstavljen kao 100 odsto nemački, vraćen je u ravnotežu, i tu ravnotežu bi trebalo održati i u uređivačkom sistemu".

-----------------------------------------------------------

O odlikovanju:

Orden Viteza reda lepih umetnosti i književnosti je najviše odlikovanje francuske države za doprinos u kulturi.

Dodeljuje ga francusko Ministarstvo kulture od 1957. godine svojim i stranim građanima koji su izvršili izuzetan uticaj u domenu kulture, kako u zemlji tako i u svetu.

Orden iz reda lepih umetnosti književnosti podeljen je u tri ranga: vitez umetnosti, najviše priznanje u ovom redu, koje dolazi posle oficira i viteza nižeg reda, dobija se nakon najmanje pet godina u prethodnom rangu.

Dekretom iz 1997. godine određeno je da se godišnje dodeljuje 50 ordena viteza, 140 oficira i 450 ordena viteza nižeg reda.

Orden Viteza reda lepih umetnosti i književnosti se sastoji od dva preklopljena krsta sa duplim licem, koja daju zrakast oblik, zelene je boje sa zlatnim obrubom i medaljonom u sredini na kome su ugravirana slova A i L.

Pre Kusturice ovo počasno priznanje su dobili slikar Vladimir Veličković, Mira Trailović kao direktor Bitefa i filolog Radoslav Josimović (izvori iz Francuskog ministarstva kulture i lični izvori).

Među onima koji su svojevremeno poneli isto priznanje, ali u nižem rangu, su Dušan Matić, Milan Dedinac, Danilo Kiš, Mira Alečković, Desanka Maksimović, Radivoje Konstantinović, Jovan Ćirilov…

Prvi srpski filmski umetnik kome je dodeljen ovaj orden bio je Aleksandar Saša Petrović, koji je priznanje viteza nižeg reda dobio 1969.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://slozna-braca.editboard.com/index.htm
 
Mali čovek, svilena duša
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Mirjanin mali veličanstveni!
» Kad smo bili mali..........
» VAŠAR - i mali vašari :))))
» Mali leksikon najčešće korišćenih laboratoriskih izraza
» BRINBILI- i jedan mali vrtirep

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Složna Braća Indeks :: OZBILJNE PRIČE :: POEZIJA, KNJIŽEVNOST, KULTURA I UMETNOST-
Skoči na: