VELIKANI KOJI SU OBELEŽILI CIVILIZACIJU

VELIKANI KOJI SU OBELEŽILI CIVILIZACIJU

PREDGOVOR

U tekstu koji sledi sumirani su najbitniji podaci o velikanima, koji su svojim delima obeležili ljudsku civilizaciju. Obuhvaćeni su naučnici i drugi velikani poput pronalazača, inženjera, lekara, umetnika i slično, a pošlo se od starih grčkih filozofa koji su udarili temelje astronomije i matematike. U redosledu navodjenja velikana išlo se po godinama njihovog rodjenja. Čitaoci će primetiti da u toku srednjega veka nema gotovo nikoga, izuzev uzbekistanskog matematičara Al-Kvarizmija (Al-Khwarizmi, 780-850). Razlog su paljenje aleksandrijske biblioteke i pojava hrišćanstva, kada je katolička crkva zabranila svaki naučni napredak (M. Milanković: Istorija astronomske nauke, strana 358-366). Ništa se nije objavljivalo izuzev Svetog pisma. Tako je i delo Nikole Kopernika (Nicolas Coppernucus, 1473-1543), iako i sam svešteno lice, bilo zabranjeno čak gotovo tri veka posle njegovog života. Pravi napredak nauke zablistao je tek sa vremenom najblistavijeg uma ljudske civilizacije Leonarda da Vinčija (Leonarda DaVinci, 1452-1519), čija su priznanja takodje došla daleko posle njegovog života. Od naših velikana u listu svetskih velikana uvršteni su: Sveti Sava, Rudjer Bošković, Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Njegoš, Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Mileva Marić, Milutin Milanković, Ivo Andrić, Pavle Savić, Bogdan Maglić i drugi, na osnovu njihovih istinskih vrednosti jer svojim delima oni to zaista i jesu, bez obzira koliko su na medjunarodnom nivou citirani.

Literaturnih podataka i informacija ima mnogo više za zapadne stvaraoce, dok za mnoge velikane srpskog ili ruskog porekla često nedostaju i najosnovniji, što može biti razlog da neki takodje zaslužni nisu uvršteni u ovom tekstu. Ima slučajeva, takodje, da su podaci različiti za istu ličnost u različitim izvorima. Naročito se to odnosi na vremenske podatke.

Svrha ovoga teksta je da prikaže encikopedijski sadržaj najvažnijih dostignuća, hronološkim redom, koji može poslužiti zainteresovanima za brzo pronalaženje najvažnijih ostvarenja. A kako i sam naslov kaže, reč je o samo onim delima koja su na svoj način obeležila razvoj i napredak ljudskoga roda, tokom dva i po milenijuma pisane istorije.

ANAXIMANDER (611-547 PNE), grčki astronom

Rodjen je u Miletu, na ostrvu Samos. Anaksimander je astronom, koji je postavio prve koncepte vasione. Pored astronomije izučavao je fiziku, filozofiju i geometriju. Pre Anaksimandera verovalo se da zemlja stoji na osloncu u vasioni i da ima oblik diska, što je on prvi opovrgao. Medjutim, verovao je da Sunce, Mesec i zvezde rotiraju oko Zemlje. Anaksimander je prvi upotrebio pojam vasione i tvrdio da izmedju Zemlje, Sunca, Meseca i zvezda postoji vazduh. Pogrešno je, medjutim, mislio da su zvezde bliže Zemlji od Meseca, a da je Sunce najudaljenije u svemiru. On je izradio prvu mapu do tada poznatog sveta i izradio prvi sunčani sat, sa ravnodnevnicama u Grčkoj, kao i sunčane osvetljenosti u Vavilonu. U domenu biologije preteča je Darvinove teorije o evoluciji.

----------------------------------------------------------

PYTAGORAS (581-497 PNE), grčki matematičar i filozof

Pitagora je bio praktičar i čak izvodio eksperimente odnosa matematike i muzike, što je dovelo do otvaranja škole, kakva principijelno postoji i danas. Tvrdio je da se svet nalazi u sferi, u kojoj se i zvezde kreću po kružnim putanjama. Osnovao je svoju školu (Akademiju) u Krotonu, Italija, 518 PNE u kojoj su izučavani odnosi fizičkog sveta i matematike. Za njega je stvarnost bazirana na matematičkim osnovama. Kao istaknuti matematičar i geometrista, prvi je izveo tvrdnju da je zbir uglova u svakom trouglu ravan 180°, a da je zbir uglova u poligonu od n stranica ravan 2n-4 pravih uglova i prvi je definisao iracionalne brojeve. Čuvena je Pitagorina teorema pravouglog trougla, po kojoj je kvadrat nad hipotenuzom ravan zbiru kvadrata nad obe katete (c²=a²+b²). Pitagora je, takodje, prvi radio razlomke. Baveći se matematikom, detaljno je izučio odnose dimenzija egipatskih piramida (a sve su gradjene po istim odnosima), visina prema poluosnovi baze kao 171:140. Katete tih trouglova su 171 i 140, a hipotenuza 221. Prema tome, Pitagora je prvi odgonetnu njihovu tajnu.

HIPPOCRATES (460-377 PNE), grčki lekar

Sačuvano je 60-70 pisanih tekstova Hipokrita, iz domena medicine, od koji su mnogi napisani posle njegove smrti. Aristotel ga je zvao “Velikim doktorom”, a i dan danas smatra se ocem medicine. On je svakako postavio prve osnove naučne medicine i u istima ostavio sopstveni utisak sve do današnjih dana. Sve vrste obolenja smatrao je ovozemaljskim i odbacivao sujeverja, a lično pristupao iznalaženju uzroka i simptoma bolesti, i iste lečio prirodnim načinima. Zalagao se za odmaranje, zdravu ishranu, vežbe, higijenu i čist vazduh. Sam Hipokrit je rekao da je šetnja najbolja medicina. I dan danas na svim univerzitetima sveta lekari polažu Hipokritovu zakletvu, kao svoju etičku odgovornost prema pacijentima.

-----------------------------------------------------------------------

DEMOKRITUS (460-370 PNE), grčki filozof

Ni Demokrit, kao ni mnogi drugi iz tog vremenskog perioda, nije ostavio mnogo pisanih tragova o svojim delatnostima. O njemu su više pisali drugi, medju prvima Aristotel. Demokrit je prvi primenio reč atom (na grčkom atomon) za nevidljive delove materije. Po Demokritu, vasiona se sastojala od ogromnog vakuma sa neograničenim brojem atoma, koji su činili fizički svet. Atome je Demokrit smatrao sastavnim delovima svega na zemlji, kao i na planetama i zvezdama. Za atome je tvrdio da su nepromenljivi, čvrsti i nevidljivi. Tvrdio je da atomi u različitim odnosima sačinjavaju stene, biljke i životinje. Nakon smrti živih organizama njihovi atomi postaju slobodni za formiranje drugih oblika. On je takodje tvrdio da atomi u različitim stvarima egzistiraju u različitim kombinacijama. Za tečne materije iznosio je da su glatke i da ulaze izmedju drugih atoma. Slične opise davao je i za ukusne materije i različite boje.
Značaj Demokrita je u tome što je, medju prvima, odbacio religiozno i spiritualno učenje. Čak je ljudsku dušu opisao kao brzo pokretne atome u ljudskom telu. Po njemu, nakon smrti atomi dušese razlažu i formiraju drugo biće. Svu ljudsku aktivnost Demokrit je pripisao pokretljivosti atoma u telu.
I mada je moderna nauka opovrgla mnoga učenja Demokrita, on ostaje zapamćen kao prvi koji je pokušao da objasni univerzum jednostavnim fizičkim i matematičkim zakonima. A to je dovelo do promene mišljenja i pravilnog usmeravanja ka naučnim izučavanjima.
Demokritu pripada i zasluga u domenu matematike za dokaz da je zapremina konusa ravna jednoj trećini zapremine valjka iste osnove i visine, ka i za slične odnose kod piramida i prizmi.

PLATO (427-347 PNE), grčki filozof

Za Platona se kaže da je rodjen pored Atine ili u Atini, a da je istu napustio 399 PNE, nakon pogubljenja Sokrata. Posle dvanaest godina vratio se u Atinu i otvorio svoju akademiju 387 PNE, koja je postala bastion intelektualnih dostignuća. Trajala je sve do 529 NE (gotovo čitav milenijum), kada ju je Justinijan zatvorio svojom naredbom. Neki istoričari smatraju Platonovu akademiju prvim univerzitetom Evrope. U njoj su postavljeni istinski principi izučavanja u domenima nauke i filozofije, a iznad njenoga ulaza pisalo je: “Neka ne ulazi niko ko ignoriše geometriju”. Platonova akademija postala je vodeća u matematici, astronomiji, nauci i filozofiji. U doba Platonove mladosti Atina je cvetala kao najdominantniji kulturni centar sveta.
Platonovo učenje zasniva se na tvrdnji da je priroda, vidjena ljudskim okom, istinita. Kao i Pitagora i Platon se priklonio nauci i racionalnoj matematici, koje su činile univerzalne istine. Na taj način, aritmetičkim izračunavanjima, mogla su se predvideti buduća otkrića, slično kao što su se po Mendeljejevom sistemu mogli predvideti elementi koji još nisu bili otkriveni.
Platon se danas pamti kao jedan od najvećih filozofa zapadne tradicije. Njegov uticaj osetio se u svim akademskim disciplinama, u obrazovanju i literaturi, u estetici pa čak i političkom mišljenju, a njegov logični pristup nauci ostaje kao testament teško dokučivim idejama.__________________

ARISTOTELES (384-322 PNE), grčki filozof

Aristotelovim naučnim idejama pridavan je gotovo božanski karakter. Sa 17 godina stupio je u Platonovu akademiju 367 PNE, a nakon smrti Platona 347 PNE napušta Akademiju i postaje privatni učitelj mladom Aleksandru Velikom. Godine 335 PNE Aristotel otvara u Atini svoju školu, nazvanu Lyceum. U to doba dominiralo je mišljenje Aristotela u domenima fizike i kosmologije, u zapadnom svetu, koje se zadržalo sve do vremena Galilea i Njutna. Aristotelovo učenje zasnivalo se na tvrdnji da se sve što postoji sastoji od četiri elementa: zemlje, vode, vazduha i vatre. I Aristotel je prihvatao tvrdnju da se Zemlja nalazi u centru vasione, sa suncem, mesecom i planetama, koji rotiraju oko zemlje. Smatrao je da je kamenje, kao najteže, u središtu zemlje, voda, kao lakša, pliva po zemljinoj površini, a vazduh je, kao još lakši, iznad zemlje i da vatra ima težnju da se uzdiže u visine. Aristotel je, takodje, uveo pojam etra, tvrdeći da se Mesec kreće u etru, a takvo mišljenje zadržalo se dve hiljade godina posle njega.
Pitagora je utvrdio da zemlja ima sferni oblik, a sam Aristotel je primetio da zemljina senka na mesecu, tokom pomraćenja meseca ima malo spljošten (eliptičan) oblik. U domenu biologije, Aristotel je prvi izvršio klasifikaciju životinja prema njihovoj reprodukciji (radjanju živih mladunaca ili legla iz jaja).

-------------------------------------------

EUCLID (330-260 PNE), grčki matematičar

Euklid je bio Platonov student u Atini, dok je većinu života proveo radeći u Aleksandriji, Egipat, gde je osnovao matematičku akademiju. Njegovo čuveno delo je "Elementi", koje je izvršilo ogroman uticaj na zapadno akademsko mišljenje. Za "Elemente" se kaže da je posle Biblije u ljudskoj istoriji najviše proučavano, prevodjeno i štampano delo. Doživelo je 1700 izdanja. Euklid je sistematski opisivao ono što je izučavao, postavljao je više aksioma i teoreme izvodio iz stečenih zaključaka. Tako logičan metod istraživačkog rada održao se do dana današnjeg. Elementi su pisani u trinaest tomova, a u njima je Euklid izneo i nalaze svojih prethodnika, Pitagore i drugih, u vidu sistematskih dokaza, teorija i originalnih nalaza. U prvih šest tomova detaljno je obradio geometriju ravni: trouglove, kvadrate, pravougaonike, krugove, kao i teoriju proporcija. Sledeća četiri toma obuhvataju razne teorije, uključujući i teoriju o neograničenim brojevima. Poslednja tri toma obradjuju geometriju tela. Neki Euklidovi aksiomi (kao teorema o paralelnosti) opovrgnuti su u devetnaestom veku, a Albert Ajnštajn izneo je tvrdnju da Euklidova geometrija ne važi u vasioni.

ARCHIMEDES (287-212), grčki matematičar

Arhimed je bio briljantni istraživač, matematičar i pronalazač u svoje vreme i ostao je zapamćen kao možda najveći matematičar svih vremena. Prvi je utvrdio da je zapremina lopte ravna V=4 r³ x 3 gde je r poluprečnik lopte, ili ravna ²/3 zapremine opisanog cilindra, a da je površina lopte ravna četvorostrukoj površini njenog najvećeg kruga. Arhimed je našao vrednost broja priblizno ravnim ²²/7, što je ravno 3.142857…Utvrdio je da zapremine kupe, polulopte i valjka, istih osnova i visina, stoje u odnosima 1: 2 : 3.
Arhimed je takodje utvrdio čuveni zakon fizike po kome svako telo potopljeno u tečnost biva potiskivano silom koja je ravna težini njime istisnute tečnosti. Ostala je zapisana priča da je, kada je to pronašao dok se kupao, od silnog uzbudjenja istrčao go na ulicu i trčeći vikao: “Eureka, Eureka” (što znači: otkrio sam). Pored toga, izučio je zakone poluge, čekrka, klina, zavrtnja i način odredjivanja centra gravitacije tela (težište). Arhimeda je ubio rimski vojnik dok je radio matematičke proračune odbrane Sirakuze i njegove poslednje reči bile su: “Ne dirajte moje krugove”.
U Arhimedova otkrića ubrajaju se:
Arhimedov zavrtanj: uredjaj korišćen za pumpanje vode iz brodova i za navodnjavanja;
Arhimedova kanžda: uredjaj za potapanje brodova, koriste u odbrani Sirakuze;
Sistem multi-čekrka: uredjaj za podizanje velikih tereta malom silom;
Metode izračunavanja površina i zapremina slika i tela;
Arhimedov zakon u hidrostatici, kao i otkriće piknometrije (merenje zapremina i gustina tela);
Integralni računi, kojima su se kasnije služili Kepler, Fermat, Leibniz i Newton.
Naš istaknuti naučnik Milutin Milanković svrstao je Arhimeda u red najvećih geometričara staroga veka.

Nikola Tesla se rodio u selu Smiljanu, kod Gospića u Lici, 1856. godine. Otac mu je bio vrlo inteligentan i odličan pravoslavni sveštenik Milutin Tesla, rodio se u selu Raduču u Lici, a umro je 1879. godine. Teslina majka Nikolina se rodila u Gračacu i potice iz stare svešteničke porodice Mandića. Otac je umro jos dok je Nikola studirao, dok je majka doživela svu slavu svoga sina, koju je postigao u Americi, Londonu, Parizu.

Nikola je isao u nemačku osnovnu skolu u Smiljanu, zavrsio ju je u Gospiću, kao i nižu realku a visu je dovršio u Rakovcu kod Karlovca. Kao mali, Nikola se najradije igrao sa drugarima, hvatao ptice, čitao ali nikad nije bio besposlen. Drugovi su ga veoma voleli jer je bio dobar i plemenit. Kad bi mu ostale neke školske stvarčice delio bi ih siromasnijim dugovima, a kasnije, kad je porastao i kad se kartao sa drugovima, izbegavao bi da nosi kući zaradjeni novac i davao bi ga drugima. Po okončanju realke, Nikola je pauzirao dve godine jer su roditelji bili ožalošćeni smrću starijeg sina. Potom, i pored insistiranja roditelja da postane sveštenik, Nikola odlazi na studije tehničkih nauka u Grac i Prag. Poslednje godine studija, zbog smrti oca, izdržavao ga je ujak Petar Mandić.

Po završenim studijama, Nikola je stupio u službu poštanskog telefonskog društva i priključivao telefone po kućama. Zatim je jedno vreme radio i u Budimpešti, ali ubrzo odlazi u Pariz i radi u Edisonovoj kompaniji. Kada je izvrsio neke izmene na Edisonovim dinamo-masinama, Tesla odlazi u Ameriku i ulazi u Edisonovu laboratoriju. Sa Edisonom je radio godinu i po dana, i zatim počinje rad u svojoj laboratoriji u Njujorku. Tesla se prvi put vratio u Evropu 1889. i posetio parisku izložbu sa ujakom Petrom, a drugi put 1892. kada je dobio poziv Engleske akademije nauka i Društva engleskih električkih inženjera da održi predavanja o svojim poslednjim radovima. Povod tome je bilo Teslino predavanje, održano 8. maja 1891., pred Društvom američkih električkih inženjera, i koje je izazvalo ogromnu pažnju. Nikola je u Londonu držao dva predavanja, 3. i 4. februara, a držao ih je u Faradejevoj laboratoriji, čime mu je ukazana velika počast. Englezi su sa divljenjem posmatrali Tesline eksperimente, a "Times" je tom pirlikom objavio:



"...Ako je uopšte štagod bilo u stanju da izazove oduševljenje za elektricitetom, onda je to sigurno učinilo veoma značajno predavanje, koje je sinoć g.Tesla održao pred učenim slušaocima Kraljevske akademije. Njegovi eksperimenti otvaraju ne samo novo i bogato polje za naučna ispitivanja, nego su izneli više ili manje jasan pregled nekoliko opštih fizičkih koncepcija i izazvale osobiti razvoj naših misli i ideja. Radovi g.Tesle nalaze se na onoj granici gde se svetlost, toplota, elektricitet, hemijski afinitet i ostale vrste energije sastaju i medjusobno mešaju. Kad čovek razmišlja o njegovim važnim eksperimentima oseti kao da su stare demarkacione linije otpale i da izvesni novi i plodni opšti pogledi ne mogu biti daleko, pogledi pomoću kojih mozemo poći na nove pronalazačke puteve. Onda se, tako reci nehotice pita: šta su to električna a šta dielektrična tela, šta su provodnici, a šta izolatori? Jer, g.Tesla sastavi struju između dva električna pola, pa onda izmedju njih stavi ploču od najboljeg izolatora, i ona ne samo da otezava i smeta prolasku struje, nego ga jos i olakšava. U drugim sličnim eksperimentima on pokazuje kako se struje visokog potencijala ne vladaju ni po kakvom pravilu koje vredi za obične struje. Izgleda kao da nema dovoljno debelog izolatora, kao da nema vazdušnog sloja kroz koji ne bi mogla proći električna struja dovoljnog intenziteta. Zatim dolazi značajno otkriće da ukoliko elektricitet raste, slabi njegovo dejstvo na čovečije telo. Gospodin Tesla je stajao u elektrostatičkom polju koje je bilo tako jako da bi upalilo sijalicu bez žica, i ništa nije osećao. Jednom rukom je držao kraj žice iz koje je pršteći sipao ljubičasti mlaz varnica, a u drugoj lampu ili sasvim praznu staklenu cev i tako propustio kroz sebe struju od nekih 50.000 Volti. Staklena cev je sijala u njegovoj ruci od tako jake struje, od koje bi, u običnm prilikama, i jedan stoti deo bio dovoljan da učini kraj njegovom životu..."

Na početku ovog predavanja Tesla je pomenuo izvesnog profesora Kruksa, koji ga je još kao djaka oduševio i dao pravac njegovom radu. Medjutim, po završetku predavanja, Tesli je prišao jedan od najuvaženijih članova Akademije, čestitao mu i rekao da nije trebalo da pominje profesora Kruksa, već da jednostavno kaže: "Ja sam Nikola Tesla, rodom sam Srbin, i evo do kakvih sam rezultata došao u svojim istraživanjima..." Sutradan, na drugom predavanju, desilo se da je doslo do kvara na mašinama koje su obezbedjivale struju za eksperimente, ali je Tesla po instrumentima primetio da će struje biti jos par minuta. Pošto je tad ponavljao priču sa prethodnog predavanja, rekao je da neće da zamara slušaoce eksperimentima koje su vec videli i prešao na nove, za koje struju nije dobijao sa mašine na kojoj je došlo do kvara, vec iz gradske mreže za osvetljenje. Po završetku predavanja, Tesli je ponovo prišao onaj isti Lord i rekao mu: "Sinoć sam vas savetovao kako je trebalo predavati, a sad vidim da moram kod vas doći, da me naučite kako se predavanja drže."

Tesla je potom dobio i pozive od Francuskog društva za fiziku i Medjunarodnog električkog društva da dođe u Pariz i tu održi nekoliko predavanja. Odazvao se pozivu i postigao veliki uspeh, kao i u Londonu. Nikola je potom morao u domovinu jer mu je majka bila na samrti. Kada je sahranio majku, bio je kratko vreme u Beogradu, a potom se vratio u Ameriku i počeo da se sprema za svetsku izložbu u Čikagu. Inače, Tesla je bio omiljen u društvu zbog svoje duhovitosti i dovitljivosti. U svaki razgovor je znao da ubaci poneki stih ili misao, jer je raspolagao izuzetno velikom količinom znanja. Svoja osećanja prema domovini Tesla je izneo u govoru na banketu, koji je u Beogradu priređen u njegovu čast:

"U meni može biti nešto, što može biti i obmana, kao sto češće biva kod mlađih ljudi, ali ako budem sretan da ostvarim bar neke od svojih ideala, to će biti dobročinstvo za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta, da je to delo jednoga Srbina."

Nikola Tesla je umro u Njujorku, 1943. godine, a urna sa njegovim pepelom čuva se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu

Albert Ajnštajn rođen je u Ulmu, 14. marta 1879. godine. Detinjstvo je proveo u Minhenu, gde je njegova porodica imala malu radnju električnih mašina. Bio je radoznalo dete, a posebno se interesovao za matematiku i fiziku. Mrzeo je tadašnje društvene norme i način školovanja, te je imao velikih problema u mladosti. Posle bankrota porodične radnje, seli se sa porodicom u Milano.

Već sa 16 godina, započinje samostalan život. Srednju školu završava u Aruu (Švajcarska), a višu tehničku u Cirihu. Ni ovde mu se predavanja nisu dopala, te počinje sam da izučava fiziku. Diplomira 1900. godine, ali zbog svog ponašanja u obrazovnoj ustanovi, ne dobija preporuke za univerzitetskog profesora.

Ubrzo dobija posao istraživača u Bernu. Godine 1903. ženi se svojom školskom drugaricom, Milevom Marić, sa kojom kasnije dobija dvoje dece. Doktorirao je 1905. godine, a naredne četiri godine provodi u Bernu u Patentnom uredu. Prvo profesorsko mesto dobija u Cirihu 1911. godine. Po izbijanju Prvog svetskog rata, radi u Berlinu kao profesor, a Mileva Marić odlazi sa decom u Švajcarsku; potom se Ajnštajn od nje razvodi.

Svetsku slavu Ajnštajn stiče 1919. godine, kada je pomračenje Sunca dokazalo njegovu opštu teoriju relativiteta. Iste godine ženi se daljom rođakom. Godine 1921. dobija Nobelovu nagradu za fiziku. Velike probleme imao je u Nemačkoj, gde su nacisti ismevali njegovu teoriju relativiteta, i to zbog toga što je Jevrejin. Vrhunac mržnje prema Ajnštajnu nastaje 1933. godine, kada Hitler dolazi na čelo Nemačke i oduzima slavnom naučniku sve titule. Ajnštajn se tada seli u Ameriku i počinje da radi kao profesor na Univerzitetu u Pristonu. Tamo ubrzo biva dokazana njegova ograničena teorija relativiteta (E = mc).

Već posle prvih genocida nad Jevrejima, on napušta svoje mirnodopske stavove i počinje javnu borbu protiv nacista. Upozorava Ruzvelta na to da Hitler može da napravi atomsku bombu, ali posle otkrivanja projekta Menhetn i bacanja američkih atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, počinje borbu za razoružanje.

Predložen je za predsednika Izraela 1952. godine, ali ovu ponudu odbija rečima: "Politika je za trenutak, nauka je za večnost." Iste godine, njemu u čast, jedan hemijski element dobija naziv Ajnštanijum. Umro je 1955. godine u Pristonu posle teške bolesti.

Louis Pasteur, francuski hemičar i biolog, tvorac mikrobiologije rođen je u meste Dôle u Francuskoj 27. decembra 1822. godine. On je i predložio teoriju da bolesti potiči od mikroba a ne od spontane generacije, kao što je smatrana, a izumeo je i proces pasterizacije kao i vakcinu za besnilo. Paster je 1848. godine predavao fiziku u Dižonu, 1849. na Univerzitetu u Strazburu. 1854-57 predaje hemiju i dekan je nauka na Univerzitetu u Lilu. 1857-67 služi kao direktor Naučnih studije u École Normal Supérieure. 1863-68 predaje hemiju, geologiju i fiziku na École des Beaux-Arts. 1888. postaje direktor Instituta Paster u Parizu koji je osnovao radi daljeg istraživanja. Paster je svoju vakcinu protiv besnila isprobao na devetogodišnjem dečaku kojeg je ujeo besni pas. Dečak bi preminuo, ali zahvaljujući vakcini preživeo je.






Luj Paster (fr. Louis Pasteur) (27. decembar 1822 - 28. septembar 1895) bio je mikrobiolog i hemičar. Eksperimentalno je potvrdio da su bakterije izazivači bolesti. Pronašao je metodu za zaštitu namirnica poznatu kao Pasterizacija. Postavio je osnove imunologije unapređenjem metoda vakcinacije i pronalaskom vakcine protiv besnila.
U oblasti stereohemije, otkrio je pojavu asimetrije kristala.

Rana istraživanja

Luj Paster je rođen u mestu Dol u departmanu Jura u istočnoj Francuskoj. Studirao je hemiju, fiziku i kristalografiju na Visokoj školi u Parizu (École Normale Supérieure). Postao je profesor hemije na Univerzitetu u Strazburu.
Njegova prva istraživanja ticala su se optičkih osobina vinske kiseline. Do tada nije bilo poznato zašto prirodna vinska kiselina skreće ravan polarizacije svetlosti, a sintetička ne, iako su hemijski istog sastava. Posle dosta rada na razdvajanju sićušnih kristala, uspeo je da demonstrira da kristali jednog tipa skreću svetlost u jednu, a oni drugog tipa u drugu stranu. Njihova mešavina ne utiče na ravan polarizacije. Zaključio je da je ovo posledica asimetričnosti molekula vinske kiseline, što je osobina danas poznata u nauci kao kiralnost.

Teorija mikroorganizama

Sledeća oblast za koju se zainteresovao bila je fermentacija. Pokazao je da fermentaciju izazivaju mikroorganizmi, i da to nije spontani proces. Za to je koristio staklenu bocu sa dugim vratom savijenim nadole. U boci bi se nalazila hranljiva supa. Specifičan oblik boce nije dozvoljavao česticama prašine (na kojima se skupljaju bakterije) da dopru do hranljive podloge tako da se u njoj nije dolazilo do fermentacije.
Ovim eksperimentom, Paster je dokazao netačnost teorije o spontanoj generaciji živih organizama. Otišao je i korak dalje i pokazao da zagrevanjem vina na 57° dolazi do eliminacije bakterija u njemu (Pasterizacija).
Postavio je teoriju da su mikroorganizmi odgovorni za pojavu bolesti kod ljudi, što je kasnije dovelo do razvoja antiseptičkih metoda u hirurgiji.





Imunologija


U narednoj fazi istraživanja, Paster je izučavao pileću koleru. Srećnim sticajem okolnosti, soj bakterija kojim je zarazio piliće bio je oslabljen. Kada je sledeći put pokušao da ih zarazi, ustanovio je da to nije moguće. Inficiranje oslabljenim sojem bakterija učinilo je da pilići postanu imuni na ovo oboljenje.



Anegdota o otkriću imuniteta

Pasterov saradnik, Šarl Šamberlan, trebao je da zarazi piliće dok je Paster bio na odmoru. Umesto toga, Šarl je i sam otišao na odmor. Po povratku, zarazio je piliće starim bakterijskim kulturama, oni su se razboleli, ali su kasnije neočekivano ozdravili. Šamberlan je smatrao da je došlo do greške, ali je Paster ispravno postavio teoriju da su preživeli pilići postali imuni na bakteriju čiju su infekciju preboleli.
Tokom 1870-ih, primenio je svoje metode imunizacije na stočnu bolest antraks.
Princip upotrebe slabijeg oblika bolesti da bi se stvorila otpornost na teže zaraze nije bila nova. Edvard Džener je davno pre toga razvio vakcinu protiv velikih boginja. Ono što je bila novina je da se oslabljena varijanta bolesti sada proizvodila ljudskom intervencijom. Paster je ovim namerno oslabljenim izazivačima bolesti dao ime vakcine u znak poštovanja preme Dženeru (Džener je izolovao vakcinu protiv velikih boginja od krava - na latinskom: Vacca).
Luj Paster je proizveo prvu vakcinu protiv besnila koristeći osušenu kičmenu moždinu zaraženih zečeva. Ovu metodu je pronašao i na psima isprobao Pasterov kolega Emil Ru.
Vakcina je prvi put, i to uspešno, primenjena 6. jula 1885. na devetogodišnjem dečaku Jozefu Majsteru koga je izgrizao besan pas.


Luj Paster je umro 28. septembra 1895. u blizini Pariza, od posledica niza moždanih udara. Sahranjen je u kripti u Institutu Paster u Parizu, koji je sam ranije osnovao 1888.
Pasterova otkrića su otvorila vrata savremenom dobu u medicini. Njihova posledica je bila eliminacija mnogih bolesti, produžetak ljudskog veka i uvećanje čovečanstva.

IVAN PAVLOV (1848-1936), ruski naučnik
Ivan Pavlov, sin sveštenika, od rane mladosti zainteresovao se za nauku, posebno medicinu. Kao director eksperimentalnog instituta u St. Petersburgu izučavao je sistem varenja, lučenje pljuvačke i ulogu enzima u varenju, kao i ulogu nervnog sistema. Njegova otkrića postala su osnov za izučavanje ljudskih psihičkih poremećaja, a za svoja naučna dostignuća dodeljena mu je Nobelova nagrada iz medicine 1904. godine.


ANTOINE-HENRI BECQUEREL (1852-1908), francuski fizičar

Posle Rentgenovog otkrića x-zraka 1895, njihova izučavanja nastavio je Francuz Bekerel i već 1896. utvrdio njihovu radioaktivnost, čime je otvorio novu oblast izučavanja za mnoge istraživače. U Bekerelovoj familiji svi su bili istraživači, njegovi deda i otac, pa i sin. Biran je za predsednika Politehnikuma Ecole u Parizu, a 1899. za člana Francuske akademije nauka.
Bekerel je postavio hipotezu da Rentgenski zraci mogu da svelte i to fluoroescentno. Prema tome, očekivanja su bila da mogu reagovati na fotografsku ploču. Eksperimentišući sa uranijumom utvrdio je da pri izlaganju uranijuma sunčevoj svetlosti materijal zaista ostavlja tragove na fotografskoj ploči. Dalje je primetio da uranium zrači i u mraku, čime je utvrdio da nije reč o x-zracima već o novom fenomenu. Ta zračenja, posle Bekerela, definisala je Maria Curie (1867-1934). Tako su Bekerel, Maria i Pjer Kiri podelili Nobelovu nagradu iz fizike 1903. godine, za dostignuća u domenima radioaktivnosti. Medjunarodni sistem mera ustanovio je jedinicu mere radioaktivnosti nazvanu Bekerel (Becquerel), u znak priznanja Bekerelu za njegove naučne doprinose.


EMIL von BEHRING (1854-1917), nemački bakteriolog

Emil Bering je završio medicinu 1878. Radeći u Higijenskom institutu u Berlinu dokazao je da je moguće životinju sa stečenim imunitetom protiv tetanusa inficirati pomoću seruma druge životinje koja je već inficirana datom bolešću a da ova ne ugine. Bering je ovaj postupak nazvao antitoksični imunitet i počeo je isti primenjivati i u slučajevima oboljenja difterije. Za dostignuća na tim poljima dodeljena mu je Nobelova nagrada iz medicine 1901. godine, a tokom Prvog svetskog rata njegovom vakcinom protiv tetanusa spaseni su mnogi životi, za čega mu je dodeljena i Medalja gvozdenog krsta.


GEORGE EASTMAN (1854-1932), američki pronalazač

Džordž Istmen je 1884. napravio prvi film u obliku rolne za kamere, a 1888. i prvu Kodakovu kameru, od kada zvanično započinje razvoj amaterske fotografije. Radeći za Tomasa Edisona razvio je industriju igranog filma. Godine 1892. formirao je Eastman Kodak Company, a 1900. proizveo prvu Brownie kameru. Godine 1924. Istmen je dao 75 miliona dolara u dobrotvorne svrhe, za razvoj prosvete.


PAUL EHRLICH (1854-1915), nemački bakteriolog

Nakon što su Edvar Džener (Edward Jenner) i Luj Paster (Luis Pasteur) otkrili vakcine za male boginje i protiv besnila, Nemac Erlih stvorio je vakcinu protiv tuberkuloze i protiv sifilisa. On je 1892. utvrdio da majke prenose antitela u svom mleku tokom dojenja. Postavio je hipotezu o primeni arsena za uništavanje bakterija, mada je sam arsen fatalan po ljudsko zdravlje. Napravio je jedinjenje na bazi arsena, kojim je uništavao organizme uzročnike sifilisa. Za svoja dostignuća dobio je Nobelovu nagradu iz medicine 1908, koju je delio sa Eli Mečnikof (Elie Metchnikoff).


IVAN VLADIMIROVIĆ– MIČURIN (1855-1935), ruski botaničar

Mičurin je nakon školovanja radio kao službenik na Uralskoj železnici, a ceo svoj život posvetio je hortikulturama. Tu ljubav nasledio je od oca, a dalje unazad još od svojih pradede i dede. Od svoje plate kupio je parče zemlje, na kome je podigao sopstveni voćnjak i u njemu vršio praktične eksperimente. Njegovi prvi eksperimenti odnosili su se na aklimatizaciju stranih voćaka, zatim na povećanje prinosa i najzad na stvaranje novih sorti hibridizacijom. Lično je sam izveo na desetine hiljada eksperimenata, zbog kojih je morao da povećava svoj voćnjak, a da pri tome nije otvarao klasične rasadnike. Za celokupan svoj rad od države nije nikada dobio ni kopejke pomoći, koju istina nije ni tražio. Čak nije imao nikoga ni ko bi mu pomagao u obavljanju toliko brojnih eksperimenata i tako je sam radio punih 59 godina.
Svojim dostignućima postao je poznat u čitavom svetu i na osnovama njegovih istraživanja kasnije su nastale brojne institucije i afirmisali su se brojni svetski stručnjaci. Mičurin je lično stvorio 45 vrsta jabuka, 20 sorti krušaka, 19 sorti višanja, 8 sorti groždja, 2 sorte badema, i mnoge druge, ukupno 153 sorte voćaka.