Naučimo po nešto iz priča

Sigurno ste čuli ili pročitali neku od priča za koju pomisliste "baš je poučna". Pdelimo je jedni s drugima jer će nam to sigurno koristiti. Možda će nas učiniti malo boljima, osećajnijima... ili će nas bar podstaći na razmišljanje.

Evo prve:

Teži da budeš srećan!

Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji
možeš naći u tišini.
Koliko je moguće, budi
u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge,
čak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju priču.
Izbegavaj bučne i nasilne osobe,
one su teret duhu.
Ako uporediš sebe s drugima, možeš postati
ogorčen ili ponosan; jer će uvek biti većih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignućima i planovima.
Održi zanos za svoj lični poziv, ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promenljivim vremenima
Budi oprezan u svojim poslovima; jer svet je pun prevara,
ali neka te to ne ometa da vidiš vrline koliko je ima.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovu nemoj glumiti ljubav.
A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima, ona je večna kao trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajući stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drveće i zvezde.
Imaš pravo biti ovde.
I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamisljaš, i bez obzira kakav ti je posao i čemu težiš u bučnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.
Budi pažljiv!
Teži da budeš srećan!

Tekst je pronadjen krajem
prošlog veka u napuštenoj crkvi.
Autor nepoznat

Mala kutija

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodisnju ćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bio je Božić. Sledeceg jutra je devojcica donela malu kutiju na poklon i rekla:
“Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio. Ćerkicu je prekorio:
“Ako nešto pokloniš, očekuje se da se u kutiji nešto nađe!”
Devojčica ga je žalosno pogledala i s suznim očima rekla:
“Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred ćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj.
Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je ćerka spremila unutra.

Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju voljeni, prijatelji, deca, Bog. Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti. Prijatelji su anđeli, koji nas dignu s dna, kada imamo poteškoće i podsete nas na to, kako se leti.

Razgovor

"Dakle, ti bi zelio da razgovaraš sa mnom?" reče Bog.
"Ako imašvremena" rekoh.
Bog se nasmeši - "Moje je vreme vječnost" .
"Šta si me htio pitati?"
"Šta te najviše iznenađuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu, a potom bi želeli ponovo biti deca.
Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.
Što razmišljaju tjeskobno o budućnosti, zaboravljajući sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.
Što žive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu živeli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tišini.
Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi životne pouke želio da tvoja deca nauče?"

Osmehujući se, Bog odgovori:

"Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju, nego ko su u svom životu.
Da nauče kako se nije dobro upoređivati s drugima.
Da nauče kako nije bogat onaj čovek koji najviše ima, nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izleči.
Da nauče opraštati, tako da sami opraštaju.
Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole, ali to ne znaju izreći niti pokazati.
Da nauče, da se novcem može kupiti sve, osim sreće i ljubavi.
Da nauče da dve osobe mogu promatrati istu stvar, a videti je različito.
Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima, a ipak ih voli.
Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi opraštati.
Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi ce zaboraviti šta si učinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio."

Ovo me je užasnulo.



Slika je zabeležena 1994. godine tokom sudanske nestašice hrane. Osvojila je Pulitzer-ovu nagradu. Slika prikazuje izgladnelo dete koje je puzalo prema kampu s hranom Ujedinjenih naroda udaljenom samo 1 km od mesta slike.

Na slici, lešinar čeka da dete umre kako bi ga mogao pojesti. Slika je šokirala celi svet. Niko ne zna šta se dogodilo s detetom, kao ni Kevin Cartner koji je napustio mesto nakon što je uhvatio fotografiju, ne pomogavši detetu. Tri meseca kasnije fotograf je izvršio samoubistvo.

Ovo je pronađeno u njegovom dnevniku:
"Dragi Bože, obećavam da nikada neću bacati svoju hranu bez obzira kako lošeg ukusa bila ili kako sit budem bio. Molim se da će On sačuvati ovog malog dečaka, voditi ga i sačuvati od bede. Molim se da ćemo biti osetljiviji na svet oko nas i da nećemo biti zaslepljeni našom sebičnom prirodom i interesima. Nadam se da će nam ova slika biti podsetnik koliko smo sretni i da nikad nećemo uzimati stvari olako."

Iako sam covekoljubac, za osobu koja je ostavila hladnokrvno tako malo dete na milost i nemilost lesinaru, mogu samo reci da volim sto je izvrsio samoubistvo.
Odvratno sto je ostavio dete... Ma koliko ga nakon toga grizla savest.Da je pet puta izvrsio samoubistvo ne moze oprati gnusno delo ostavljanja deteta koje ne moze da se odbrani od lesinara....Sta je mislio da ce zatvoriti oci i sve ce to lepo nestati... Bljak.

Samoubistvo je izvršio zbog opravdanog, strašnog pritiska javnosti.

Ime mu je bilo Fleming, bio je siromašan škotski seljak. Jednog dana, dok je crnčio za preživljavanje porodice, čuo je iz obližnje močvare povik u pomoć. Odbacio je alat i požurio u močvaru. Tamo je, zaglibljen do pasa u crnom blatu, prestrašeni dečak vikao i borio se, da bi se izvukao iz močvare. Seljak Fleming spasao je dečaka od sigurne smrti.

Sledećeg dana u seljakovo se dvorište dovezla bogata kočija. Elegantno obučeni plemić izašao je iz kočije i predstavio se kao otac dečaka, kojega je seljak spasao.
"Želim da Vam platim ", rekao je plemić. "Spasli ste život mom sinu!"
"Ne , ne mogu da primim novac za to što sam uradio", rekao je škotski seljak i odbio ponudu.
Tada je kroz vrata naišao seljakov sin.
"Da li je to Vaš sin?" - upitao je plemić.
"Da!" - ponosno je odgovorio seljak.
"Napravimo dogovor" - predložio je plemić. " Dozvolite mi, da mu osiguram obrazovanje, kakvo ima i moj vlastiti sin. Ako je momak imalo sličan ocu, bez sumnje će stasati u čoveka, na koga ćemo obojica biti ponosni".

Tako je i bilo. Sin seljaka Fleminga pohadao je najbolje škole i za čas je završio
Bolničku medicinsku školu sv. Marije u Londonu i postao je poznat u celom svetu kao Sir
Alexander Fleming, pronalazač penicilina.

Nakon niza godina plemićev sin, koji je bio spašen iz močvare, razboleo se od tuberkuloze.
I šta ga je tada spaslo? - Penicilin!
A kako je bilo ime plemiću? - Lord Randolph Churchill.
A ime njegovog sina? - Sir Winston Churchill.

Neko je nekad rekao: "Što daš to i imaš".
Radite, kao da vam novac nije potreban.
Volite, kao da niste nikada bili pogođeni.
Plešite, kao da vas niko ne gleda.
Pevajte, kao da vas niko ne sluša.
Živite, kao da su nebesa na zemlji.
Jer stvarno jesu.....

Sredovečna žena je dobila srčani napad i našla se u kliničkoj smrti.
Tu se videla sa Bogom i upitala ga:
"Jeli to kraj mog života?"

Bog joj reče:
"Ne, treba da živiš još 42 godine, 11 meseci i 27 dana."

Posle oporavka, žena se zadrža još neko vreme u bolnici, jer je tražila da joj urade plastičnu operaciju i još nekoliko kozmetičkih zahvata. Kada će već preziveti toliko-neka bar proživi kako treba.
Na izlasku iz bolnice, zakorači na ulicu i tu je udari sanitetsko vozilo u punoj brzini. Žena ostade na mestu mrtva.

Kada se ponovo srete sa Bogom, ona ga upita:
"Zašto si dozvolio da poginem kad si mi obećao, još toliko vremena?"

Bog je zagleda malo bolje, pa reče:
"hebiga, nisam te prepoznao..."

Bajka o dečaku

Davno, davno, rastao je jedan mali dečak koga su učili da se lepo smeje. Govorili su mu da je najvažnije lepo se smejati.
Moraš uvek da budeš srećan, govorila mu je mama. Moraš da imaš širok i lep osmeh za ceo svet, govorio mu je tata. Dečak bi ponekad pao, ponekad bi ga zadirkivala deca, ponekad bi ružno sanjao, ponekad je imao potrebu da plače i da se skupi u maminom krilu.
Ne, govorila je mama, nije to ništa strašno.
Ne, govorio je tata, učili smo te da se smeješ. Na šta to liči, lep i pametan dečak a plače...
Kako si ti zadovoljno i nasmejano dete, divili su mu se i milovali ga po glavi.

Dečak je rastao...
I nije plakao.
Ponekad bi se sakrio ispod stola i puštao suze da bezglasno i brzo natapaju pod.

Dečak je rastao i želeo je da postane glumac pa da ponekad, na sceni, može pred svima da plače.
Ne, nije to za ozbiljne dečake, govorili su mu roditelji, moraju da se završe neke ozbiljnije škole...

Dečak se zaljubio... Ne, nije ona za tebe, nama treba nešto bolje za našeg sina, opet su govorili roditelji. Dečak se zaljubio i drugi i treći put...
Onda se pojavila devojka u koju su se zaljubili mama i tata. I dečak je počeo da je voli, mislio je da mora, da treba, da je voli kad je vole svi ostali...

I tako je dečak pristao na moranje, na takotrebanje, na «red je» i «vreme je», smejao se dok je u njemu, duboko unutra, sve plakalo...Shvatio je da su mu od života napravili jedno veliko pozorište i da mu je dečački san ispunjen, da on u stvari jeste glumac. Ali... dok su mu svi srdačno aplaudirali dečak je shvatio i da mu se uloga ne svidja, da ne ume do kraja da je odigra u toj romantičnoj komediji koju su mu namenili, da sve dobija strahovit dramski zaplet.

Jednog dana je, sasvim slučajno, podigao glavu i video da na svetu postoje još neki ljudi, neki drugi, drugačiji, ljudi, da je svet pun onih sa kojima može da se priča...

Tako je dečak upoznao jednu ženu... Znao je da se ona nikome neće svideti ali se ohrabrio i napravio najveći korak na svetu, koraknuo je prema njoj. Koraknula je i ona prema njemu.

Jedan sad već odrastao muškarac sa dušom deteta ima nekoga pred kim može da se smeje, pred kim može da plače...Ponekad je zagrli i šapuće joj čitave noći. Ponekad se svadja sa njom kao da ništa na svetu nije važnije od te svadje. Shvatio je da je našao najvažnije, nekoga pred kim je pala maska i nestala laž, nekoga ko ga voli onakvog kakav jeste a ne kakav bi trebao da bude.

Nismo te tako učili, rekli su mu roditelji, ti više nećeš biti naš sin, moraš da biraš...

Jedan dečak u telu odraslog muškarca se okrenuo.

- Jesi li slobodna da narednih četrdeset godina pijemo kafu zajedno?
- Malo, rekla je žena.
- Onda, do kraja dokle god to da traje...
- Rešio si da sve prodaješ...
- Ne, ja sam rešio da više ništa ne kupujem...

I tako je život još jednom napravio jednu neprihvatljivu i nemoguću kombinaciju, za sve sem za jednog odraslog muškarca sa dušom dečaka i žene koja hoda pored njega.

Možda ih srećete i upirete prstom u njih ali oni to ne primećuju.
Oni žive svoju bajku.
Nije nastupio sudnji dan.
Svet se i dalje okreće u istom pravcu u kom se okretao godinama i godinama, istim ritmom, sunce izlazi svakog jutra, negde snegovi padaju, smrt još nije došla po one koji misle da će zbog ove bajke umreti. Njih će život malo mučiti a neuspeh još više.

Posvećujem ovu bajku svim roditeljima koji ne umeju da vole svoju decu, koji misle da jedino oni znaju šta je za njihovu decu dobro, koji ne pristaju na njihovo odrastanje. Preporučujem da ponovo pročitaju bajku o Pinokiju. Samo je Đepeto mogao od komada drveta da napravi dečaka i udahne mu život jer ga je previše želeo.

Od živog, pravog, dečaka nemoguće je napraviti drvenog lutka.

copy/paste

Rubi je majka šestoro dece i baka trinaestoro unučadi. Ona je otelotvorenje nežnosti, strpljenja i ljubavi.

Jednog Božića, sva deca i unučići okupili su se, kao i obično, u Rubinoj kući.

Mesec dana pre toga Rubi je kupila divne bele itisone, nakon što je više od dvadeset pet godina živela sa ''istim starim itisonima''. Bila je očarana potpuno grugačijim izgledom svoje kuće.

Jedan od Rubinih sinova razdelo je svoj deci poklone - izvanredan domaći med iz njegovih košnica. Deca su bila oduševljena. Ali, kako to obićno biva, osmogodišnja Šina je slućajno prosula svoju teglu meda po bakinom novom itisonu, zagazila u njega i ostavila tragove po celoj kući.

Šina je plačući utrčala u kuhinju, pravo u bakino naručje. ''Bako, prosula sam med po tvom novom itisonu.''

Baka Rubi je klekla, nežno pogledala u Šiline oči pune suza i rekla:''Ne brini, dušo, nabavićemo ti drugi med.''

Dragi roditelji, imajte i vi dovoljno nežnosti, strpljenja i ljubavi za svoju dečicu!!!
Volite i bićete voljeni!!!!

Leptir

Jednog dana,pojavio se maleni otvor na cahuri.Covjek je sjedio i gledao kako se leptir nekoliko sati muci da bi izvukao svoje slabasno tijelo kroz taj maleni otvor.Onda je leptir stao.Cinilo se da ne moze dalje.Zato je covjek odlucio pomoci leptiru:uzeo je skare i razrezao cahuru.Leptir je s lakocom izasao.Ali je imao krhko tijelo i smezurana krila.Covjek je nastavio promatrati leptira,ocekujuci da ce se svakog trenutka krila otvoriti,povecati i rasiriti kako bi podrzala leptirovo tijelo i osnazila ga.Medjutim nista se nije dogodilo!Leptir je cijeli svoj zivot proveo puzeci okolo sa slabasnim tijelom i nerazvijenim krilima.Nikada nije poletio.Covjek unatoc svojoj ljubaznosti i dobrim namjerama,nije razumio da je poteskoce kroz koje je leptir morao proci,izlazeci iz cahure,osmislio Bog,kako bi krv iz tijela leptira potekla u krila i kad se oslobodi cahure da bude spreman letjeti.

Ponekad su poteskoce upravo ono sto trebamo u zivotu.
Kad bi nas Bog oslobodio od svih prepreka,osakatio bi nas.
Nikad ne bi postali onoliko snazni koliko mozemo biti.

Nikad ne bi mogli letjeti.

Jedan stari Čiroki Indijanac, ispričao je svom unuku:
"U ljudima se odvija neprekidna bitka. Tu se stalno bore dva vuka. Jedan je Zlo. To je strah, gnev, zavist , žalost, kajanje , pohlepa, nadmenost, samosažaljenje, krivica, ogorčenje, inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego.

Drugi je Dobro. To je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saosećanje, velikodušnost, istina, samilost i vera."

"I koji vuk pobeđuje?" - upita unuk, sa očima koje su sijale od radoznalosti.

Stari Čiroki odgovori:
"Onaj koga hraniš"

Jedan od onih života
(odlomak)


Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati? Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

(Đorđe Balašević)

Citat :

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Ah, oh ...
Veoma lepo, lepo ...

Sastanak u Samari

Jednom je neki trgovac u Bagdadu imao slugu i poslao ga jednog dana na trg da kupi voće.
Sluga ubrzo dotrči praznih ruku, sav zadihan i u panici reče:” Gospodaru, na trgu me gurnula neka žena, a nije to bila žena, nego smrt. Pogledala me u oči i prepoznala. Posudi mi, molim te jednog od svojih konja da izbjegnem sudbini. Otići ću u Samaru da se sakrijem pred njom, tamo me neće naći,a svi su tvoji konji snažni, brzi, izdržljivi, krenem li odmah, do večeri sam u Samari”.
Gospodar mu dade svog najboljeg i najbržeg konja, vranca čiste arapske krvi i sluga odjaše u galopu, a on sam pak spusti se do trga da nađe smrt. Kad je vidje, pristupi joj i reče:” Zašto si jutros onako na smrt uplašila mojega slugu”? Smrt ga začuđeno pogleda i odgovori:” Nisam ga htjela uplašiti, trgovče, ne, nisam to htjela, samo sam se začudila iznenađena što on to jutros radu na trgu u Bagdadu kad ja večeras imam s njim sastanak u Samari”.

stara samarska legenda

Posmatraj stablo. Razmišljaj o njemu kroz godišnja doba. Videćeš kako nailazi na mnoga iskušenja.

U proleće, radovaćeš se gledajući ga kako mu cvetaju pupoljci. Možda i nećeš zapaziti kako teško podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji dolaze sa severa.

Sviđa ti se stablo kako se lagano njiše na toplom letnjem suncu? Ali možda nećeš shvatiti kako je žedno u sušnim razdobljima. Možda nećeš čuti vapaje za toplom letnom kišom kako bi utolilo žeđ.

Sviđaju ti se sjajne šarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim stablima kako bi ti mogao uživati u prelepom predelu? Ali primećuješ li njegovo ukočeno telo na hladnoj kiši u ledenom januaru? Uočavaš li zebnju kad mu vetrovi odnose list po list?

Zimi će ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoća stvaraju na njegovim granama. Ali čuješ li kako mu grane pucaju od studeni i težine snega?

Promatraj stablo. Razmišljaj o njemu od jednog do drugog godišnjeg doba. Pored lepote uoči patnju.

I reci sebi: slično mi je. Ima svoja godišnja doba kao i ja. U njima otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kušnje. Jer život, čoveka ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suše…

Ne postoji život bez iskušenja. Nemoj misliti da život nije zaslužio življenje. Suprotno. Svako iskušenje skriva jedan trezor. Otkrićeš ga ako razbiješ školjku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono će promeniti tvoj život u blistavi dragi kamen.

Iskušenje te može srediti. Matirati. Može se sručiti na tebe kao što se prirodna nepogoda sruči na stablo. Ali iskušenje je poziv na uzdignuće. Zamisli šta bi bilo od leptira da ne želi izaći iz čaure. Zamisli koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskušenje promene.

Čovek raste menjajući se: od razdora u susret, od napuštanja u prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajući mnoga umiranja čitavoga životnog veka, umiranja vode u nova rađanja.

Ne trči prema iskušenjima. Pusti godišnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskušenja ispreče na putu, ne beži. Ne odustaj. Uspravi se. Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godišnja doba. I uči se od njega.

Jednog dana, moj prijatelj je otvorio jednu od fioka koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadio je jedan zamotuljak u ružinom papiru i rekao: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno."

Odmotao je paketić i bacio papir, a onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrebila. Čuvala je to za neku "specijalnu priliku".

"Dobro... ja mislim da je sada prilika za to." Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na sahrani. Njegova žena je umrla. Okrenuo se prema meni i rekao: "Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan."

Još uvek se sećam njegovih reči... one su promenile moj život. Više čitam, a manje čistim. Više sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu i nepokošen travnjak. Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čase svaki dan. Obučem moj novi sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim. Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih dana" nestale su iz mog rečnika. Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Nisam siguran u to, šta bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi verujemo. Mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj zbog nekih nesporazuma, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.

Upravo ove neuradjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da vidjam moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo nazvati. Smeta mi što ne pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim. Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalni dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.

RASTANAK

Bela soba ispunjena neonskim svetlom i tišinom. Osim jednog kreveta, malog metalnog ormarića, stalka sa naopako okrenutom flašom i stare stolice od šper ploče nema nikakvog nameštaja, nijednog medicinskog instrumenta koji bi ulio bar trunku nade.

Stajao je pored kreveta, nesposoban da bilo šta da kaže. Sati su prolazili i praznina u njegovoj glavi postala je beznadežno duboka. Tišinu je prekinula ona, prozaičnim pitanjem na koje je potrošila pola rezerve snage.

- Jesi li me nekad prevario?

Sačekao je da mu u ispražnjenoj glavi utihne eho njenih reči. Ona je pogrešno protumačila ovu pauzu i počela da skuplja snagu za sledeću rečenicu. U poslednjem trenutku se prenuo.

- Nikad.

Polako je podigla pogled i pogledala ga u oči.

- Nisi?

Tanka crvena linija je spojila njihove duše. Sa olakšanjem je shvatio da je ovim čvrstim pogledom ispravio grešku oklevanja.

- Ne, nikad.

Izgleda da joj je ovaj odgovor dao snagu. Odmah je upitala kroz osmeh, izazovnim glasom od koga su mu nekad klecala kolena:

- Zato što si me voleo?

Njegova tvrda odbojnost prema frazama nikad mu nije dozvoljavala da izgovori te dve proste reči. Uvek je mislio da su samo postupci važni, a da su reči lažljive. Zbog toga je bila večito uskraćena za ono za čim je uvek žudela: prosto, neukrašeno "volim te". Pa čak ni u ovom trenutku nije bio spreman na tu žrtvu; bilo mu je jasno da je prekasno za improvizaciju. Već mu je na jeziku bila rečenica koja je počinjala sa "nikada nećeš..." ali je shvatio da je to u ovoj situaciji neumesno.

- Nikada nisi shvatila muškarce. Oni mogu da vole i da varaju. Da, bio sam ti veran, ali ne zato što sam te voleo, nego zato... ne znam, valjda zato što sam čovek od duha.

Najmanje od svega joj je trebala njegova sirova i neotesana prepotencija. Zar je moguće, pomislila je, da ćemo se zauvek rastati a da mi neće pokloniti ono što najviše želim.

- Da li si bar...

Uhvatio je za ruku jer je osetio da je nešto popunilo prazninu u njegovoj glavi, neka istina koja je rasla i tražila put napolje; trebalo je samo da otvori usta i da je oslobodi. Ono što nije očekivao, to je da će se u istom trenutku iz njega osloboditi i potok suza, koje će šapat pretvoriti u krik.

- A voleo sam te toliko... i volim te više od svega.

A tako lako je, kada volimo, reći "Volim te".

U jedno selo došao je stranac koji je želao da se tu nastani. Na putu je susreo starca i upitao ga kakvi su ljudi u selu. Starac mu je odgovorio pitanjem:

¨A kakvi su ljudi bili tamo gde si do sada živeo?¨
¨Loši¨, odgovori došljak. ¨Svi su bili pakosni i svađalice¨.
¨Produži, stranče, dalje. I ovde su takvi ljudi¨, odgovori mu starac.

Posle izvesnog vremena, u selu se pojavio drugi stranac. I on je želeo da se tu nastani. I njemu je starac postavio isto pitanje, a došljak je odgovorio:

¨Dobri su bili ljudi, lepo smo se slagali, ali ja sam odlučio da malo promenim sredinu¨.
¨I ovde su dobri ljudi¨, odgovori starac. ¨Slobodno se ovde nastani, biće ti lepo¨.

Jednom davno, sva ljudska osećanja i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila:
»Hajde da se igramo zmurke!
Ko se najbolje sakrije, pobednik je među osećanjima.»

Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši da prećuti zapitala.:
«Zmurke? Kakva je to igra?»
«To je jedna igra» -započela je da objašnjava Ludost, «u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim, polazim u potragu, i koga zadnjeg pronađem, taj je pobednik.»

Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila na igru i Sumnju i Apatiju koje nikada ništa nije interesovalo.
Ali nisu svi hteli da se igraju.

Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronaðu. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj koji se setio da predloži igru. Oprez nije hteo da rizikuje.

«Jedan,dva,tri...» Počela je da broji Ludost.

Prva se sakrila Lenjost koja se, kao uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senci Uspeha koji se uz muku popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost nikako nije mogla da odluči gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je našla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda u dahu vetra. Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe!
Laž se sakrila na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a Požuda i Strast u krateru vulkana. Zaborav je zaboravio da se sakrije,ali to nije važno…

Kada je Ludost izbrojala 999.999,
Ljubav još nije pronašla skrovište, jer je sve bilo zauzeto. Ugledavši ružičnjak,uskočila je,prekrivši se prekrasnim pupoljcima.

«Milion!»-zavikala je Ludost i započela svoju potragu.

Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla Zavist, i naravno, i Uspeh, a Sebičnost nije trebala ni da se traži, sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom.
Od tolikog traženja Ludost je ožednila, i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše, jer ona nije mogla da se odluči za skrovište, pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu.

Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve.
Talenat u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgoreloj travi, Laž na kraju duge (laže,bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte igrali.

Samo Ljubav nije mogla nigde da pronađe. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kad se već razbesnila, ugledala je ružičnjak. Zaša je među ruže, uzela suvu granu, i besna i iznemogla, počela je da udara po prekrasnim ružinim pupoljcima.

Odjednom se začu bolan krik. Ružino trnje izgrebalo je Ljubavi oči.

Ludost nije znala šta da učini.

Pronašla je Pobedu, osećaj nad osećanjima, ali Ljubav je postala slepa.

Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju je odlučila da zauvek ostane uz Ljubav i pomaže joj.

Tako je Ljubav postala pobednik nad osećanjima, ali je ostala slepa, a Ludost je prati gde god da ide...

Kada mi je dosadno, uvijek mi samo drugi dosadjuju, sam
sebi nikada ne dosadjujem, sam se mogu samo necim zanimati.
Jer i misli su dobre drugarice, vrlo zabavne i dosjetljive.
I zato ne poznajem prave samoce, i otkako mi je proslo petnaest godina ne postavljam samoci nikakvu aureolu.

Prava samoca mozda vodi ravno u zlocin.
A ja vazim tako nezeniv, ljepse nego onaj namrgodjeni Danac.
U samoci sam dozreo.

Ali sto je bila ta samoca nego poravnanje, slivanje nekih mora s jednim velikim oceanom?
Sto je bila ta samoca nego ujednacenje u sebi raznih glasova, raznih nagona?

Trazenje veze i saobracaja.
Samoca moze biti panicna, kao neke nepregledne prasume. Iz takve samoce mogu siknuti izvori ludila, mahnitanja.

Ali tesko mi je samoci dati onu svetinju, i ono prokletstvo, te da bude kao jedan genij.
Najvise su sami oni koji su od sebe najvise dali.
Oni vode u tajnu objasnivsi se.

Samotni su vrhunci kao Mont Blanc i Jungfrau, ali je ljudska samoca ipak samo poza.
Veci iznos rada nas poglavito mijesa s covjecanstvom, a ne bratimljenje uz casu, teatralno grljenje,

i popustanje nemjerodavnosti, tovirna i lupanar.
Pojedinacka bogatstva uma na korist su zajednicama, a pojedinacke propasti rupe su koje ce rasparati haljinu.

Ja biram drustvo, rado volim da ostanem sam, jer duhovno sam sebi mogu najbolje pomoci.
U evandjeoskoj prici je bio jedan djavo koji se zvao Legija, i taj je potopio jedno krdo svinja.

Ne mogu se previse druziti kada sam samo do neke mjere saopciv.

Prava je samoca uvijek dobro drustvo — isto onako kako
je svaka srijeda kraj, jer u stvari nema sredine.


Ja cijenim ljude koji su dobri i duboki bez svjedoka, koji su za se same istinoljubivi svjedoci....


A tek mislioci su se prvi naucili da budu privatni, tajni ljudi.

Tin Ujevic

Nesreća

"Nesreće mogu doneti rast i prosvetljenje", reče učitelj.
To je obrazložio ovako:
Svaki bi dan ptica nalazila sklonište u suvim granama drveta koje je stajalo nasred velike nenapučene ravnice. Jednog je dana orkanski vetar iščupao drvo i prisilio sirotu pticu da leti stotine kilometara u potrazi za skloništem - dok napokon nije doletela do šume bogate plodnim drvećem.
I zaključio bi: "Da je osušeno drvo ostalo, ništa ne bi navelo pticu da ostavi svoju sigurnost i da leti dalje."