Nuklearno kolo

Nuklearna vojna mašinerija ponovo je puštena u pogon. Posle nedvosmisleno izražene namere SAD da Rusiju okruže celim sistemom najsavremenijih uređaja za protivraketnu odbranu, najava novih nuklearnih proba, čini se, došla je kao prilično logičan sled događaja. Naime, kako su ovih dana preneli svetski mediji, Amerikanci već uveliko rade na osavremenjivanju atomskih bojevih glava za balističke rakete tipa „Trajdent“, smeštene na plovnim objektima. Cena projekta – 88 miliona dolara! Ma koliko u Vašingtonu tvrdili da sve što čine ima samo jedan cilj – zaštitu zapadnog sveta od pretnji sa istoka, bližeg i daljeg, mnogim učesnicima u ovoj igri, voljnim i nevoljnim, ovih dana zebe oko srca. Počelo je najavama Vašingtona o razmeštanju radarskih i raketnih sistema u Poljskoj i Češkoj, da bi već posle nekoliko nedelja na red došle Gruzija i Ukrajina. U Beloj kući nisu ni razmišljali o tome koliko su njihovi borbeni sistemi uopšte dobrodošli u pomenutim zemljama. Za administraciju postoji samo zacrtani redosled poteza. Sve ostalo svodi se na eventualne smetnje koje je, uz manje ili više poteškoća, moguće ukloniti.
Suočavanje sa katastrofom
Na reakciju Moskve nije se dugo čekalo. U Rusiji su uvereni da imaju odgovor na svaku pretnju, bez obzira na to odakle ona stizala. Njihove rakete iz klase „Topolj-M” sposobne su ne samo da probiju, nego i da učine izlišnom svaku protivraketnu odbranu neprijatelja. Ovde se poseban naglasak stavlja na eventualne ciljeve u državama koje smo već pomenuli. Drugim rečima, prve žrtve hipotetičkog sukoba dve velike sile već su označene.
Pored toga i u Moskvi, za svaki slučaj, napominju da su sposobni ne samo da održavaju svoj postojeći nuklearni arsenal nego i da ga usavršavaju. Prema rečima Sergeja Kirijenka, na poligonu na Novoj zemlji već izvesno vreme traju, takozvani, nenuklearni eksperimenti, to jest, simuliranje do tančina pravih atomskih udara.
Poslednje godine postojanja Sovjetskog Saveza obeležene su upravo globalnim strahom od moguće nuklearne katastrofe. Već odavno je bilo jasno da je količina atomskog naoružanja koje je čamilo po kojekakvim silosima i hangarima na obe strane sveta dovoljno velika da celu planetu pretvori u prah i pepeo. Odgovor na pretnju sam se nametao, a pronađen je u potpisivanju dogovora START 1 (o smanjenju i ograničenju strateškog ofanzivnog naoružanja) 31. jula 1991.
Pet meseci kasnije SSSR je prestao da postoji. Ali ne i nuklearna pretnja koja je sada svaljena na dušu novih država – Rusije, Belorusije, Kazahstana i Ukrajine. Trećeg januara 1993. potpisan je i START 2, ovaj put između SAD i Rusije, koja je kao jedina od bivših sovjetskih republika preuzela na sebe nuklearnu odgovornost. Preostale tri su odlučile da svoju bezbednost grade bez ovakve vrste oružja, ali uz jasne garancije bivše matice.
Stvari ipak nisu išle predviđenim tokom. Dok su sa ruske strane činili šta su mogli da se reše ubistvenog arsenala, Amerikanci su svoj samo konzervirali i odlagali ga „za neka druga vremena“. Upravo na to je mislio ruski predsednik Vladimir Putin kada je nedavno na velikoj međunarodnoj konferenciji u Minhenu optužio prekomorskog partnera da svoje nuklearno oružje „krije pod ćebetom“ umesto da ga se oslobađa.
Strahovi Evropljana
Želja Severne Koreje i Irana da se i sami uključe u nuklearni klub (u kojem su se do sada našle i Velika Britanija, Francuska, Indija Pakistan, pa i Izrael) kao da je Vašingtonu dala krila u ovoj besmislenoj trci. Zato je prilično egzotično zazvučala nedavna izjava američkog ambasadora u Moskvi Vilijama Bernsa da su Rusija i SAD počele novi dijalog o strateškoj bezbednosti kako bi našle zamenu za dogovor START 2 kojem rok ističe 2009. godine, a koji, mada ratifikovan, nikada nije ni zaživeo. Podsetimo, Rusija se iz ovog dogovora povukla u junu 2002, neposredno pošto su se Amerikanci povukli iz dogovora o ograničenju antibalističkih raketnih sistema (ABM), potpisanog davne 1972. od strane tadašnjih lidera SAD i SSSR-a Ričarda Niksona i Leonida Brežnjeva.
Vilijam Berns tvrdi da dve zemlje nisu u stanju „hladnog rata“ iako su protivnici. Sa druge strane, mnogi u njegovoj domovini kao glavnu opasnost vide upravo jačanje moći Rusije i svrstavaju najveću državu na svetu u isti koš sa „obeleženima“ poput Irana i Severne Koreje. Sve ovo definitivno nepovoljno utiče na bezbednosnu klimu u svetu, a posebno u Evropi. Mada nijednoj državi Starog kontinenta ni na pamet ne pada da ratuje, bilo sa Rusijom bilo sa Amerikom, mnogi se boje da bi front eventualnog sukoba dve sile mogao da bude baš na njihovom pragu. Sve češći pozivi Evropljana na dijalog jasna su reakcija na taj strah.