Sedimo u polumraku moje sobe.
Ćutimo.
Pravi razgovor je to.
Ne vidimo se, jer se ne gledamo, pa ne znam što ovog momenta čini, no osećam njeno prisustvo.
Prožimamo se sličnošću, preplićemo se različitošću.
Razumemo se, no još je bitnije da se shvatamo.
Zupčanici nam "seli" kako treba, pa predu finu mehaniku.
Mir vlada.
Mir ispunjen spoznajom i osećajima.
Nema tu mesta praznini.
Reakcije na vanjske podražaje, simultane su nam. Iako različite, nadopunjavaju se i bez dogovora.
Njene kretnje mi izgledaju kao da su moje, kao da upravljam njima.
Složili smo se.
Zajedno smo jedno.
Srodne duše?
Koliko dugo?
Nije bitno.
Vreme je za nas, već odavno, prestalo postojati.