Slave

Srecna slava Djurdjevdan svi clanovim foruma slozne brace koji danas slave

I u zdravlju, sreći i veselju još mnogo godina da slave!

Sveti Đorđe rođen je u Kapadokiji u maloj Aziji, od bogatih i uglednih roditelja hrišćanske vere. Još kao dete Đorđe je ostao bez oca, pa se sa majkom preselio u Palestinu, odakle mu je majka bila rodom. Tu, u predelima gde je nekada Isus Hristos živeo i propovedao svoju veru, Đorđe je odrastao. Odlikovao se bistrim razumom, dobrotom, hrabrošću, visokim stasom i lepotom. Tadašnji car Dioklecijan postavio ga je za hiljadara ili tisućara (zapovednik vojne jedinice od hiljadu vojnika), a posle i za vojvodu.

Za vreme cara Dioklecijana bio je organizovan deseti, najljući progon hrišćana, kome je bio cilj da potpuno uništi hrišćanstvo i obnovi mnogoboštvo. Đorđu je teško padalo da gleda kroz kakve muke hrišćani prolaze, kako ih ubijaju, imanja konfiskuju. Kada mu je umrla majka, Đorđe je sve svoje robove oslobodio, celo imanje je razdelio sirotinji i rešio je da svoj visoki čin i položaj izgubi zarad pomoći svojoj braći hrišćanima.

Imao je svega dvadeset godina kada je sa svojim vernim slugom krenuo u Nikodimiju caru Dioklecijanu, da pokuša da ga odvrati od daljeg progona hrišćana koji nevini stradaju, na pravdi Boga. Misli se da ga je čak sam car pozvao na Savet da sa ostalim vojvodama nađe nove mogućnosti za konačno uništenje hrišćanstva. Međutim, Đorđe je svojim smelim i razložnim izlaganjem o tome da je potrebno prestati sa proganjenjem nevinih hrišćana, okrenuo na svoju stranu velik broj prisutnih na Savetu i izazvao je veliku ljutnju cara, čiji je ljubimac bio.

Sutradan je car pozvao Đorđa da ga nagovori da promeni svoje mišljenje. No, Đorđe je caru odgovorio da on nije samo hrabar vojnik Dioklecijanov, već još hrabriji vojnik Hristov, te da se ne plaši bilo kakvih muka i teškoća zarad svog ubeđenja. Car tada naredi da ga ražaluju i dobro izbatinaju. Potom naredi da ga bace u neku jamu, u kojoj je bio negašeni kreč i u koji je sipana voda, no od toga Đorđe ostade nepovređen. Potom su mu obukli usijanu gvozdenu obuću i šibajući sproveli ga u tamnicu. No, preko noći, kako legenda kaže, Đorđe bi isceljen i sutradan ga stražari nađoše zdrava. Potom su ga tukli volovskim žilama, da je bio sav u krvi. No, ništa ne pomože, jer je mučenik i dalje ostao postojan u svojoj veri i tvrdio je da ga od svih muka Hrist spasava. Mnogi koji su gledali tolike muke Đorđeve i toliku njegovu postojanost, počeše simpatisati sa njim i neki su mu noću dolazili da ih hrišćanskoj veri podučava.

Neki dvorani za to vreme nagovaraše cara da pokuša da Đorđa preobrati na mnogobožačku veru lepim načinom, pa ako to ne uspe da ga pogubi, da se više ne muči.

Legenda kaže da je Đorđe na noć pred odlazak caru usnio san u kome mu se javio Hristos, koji mu je na glavu stavio pobednički venac i rekao da ne klone duhom jer će ga uskoro primiti k sebi. Đorđe onda pozva svog vernog slugu, ispriča mu san, dade mu zaveštanje i reče mu da, kad umre da ovaj uzme telo i odnese u Palestinu, tamo ga sahrani i ispuni sve po zaveštanju.

Sutradan naredi Dioklecijan da mu dovedu Đorđa iz tamnice, pa ga poče lepim odvraćati od Hristove vere, da mu je žao njegove mladosti i kako bi se radovao kada bi se on poklonio rimskim bogovima i žrtvu im prineo. Đorđe pristade da prinese žrtvu bogovima, te oni krenuše zajedno u hram, a tamo se iskupi silan svet da vidi kako će se Đorđe pokloniti i prineti žrtvu bogu Apolonu.

Velikomučenik u hramu pristupi kipu Apolona i prekrsti ga desnom rukom. U tom trenutku idol se sruši uz veliku buku, a za njim i ostali kipovi u hramu. Svi su zanemeli od čuda i besa što im Đorđe poruši idole. Dioklecijanova žena, carica Aleksandra, koja je uz cara gledala ovo čudo tada glasno viknu: "I ja verujem u onog Boga koji Đorđu toliku snagu daje!" Car je bio preneražen ovim događajima i odmah izdade zapovest da se Đorđe i Aleksandra odvedu na gubilište i mačem posemu. Na putu za gubilište carica se pomoli svom novom Bogu i sede na jednu klupu i umre. Đorđe pak ponosno dođe do gubilišta, spusti glavu i dželat mu je mačem odseče. To se desilo 23. aprila 290. godine u jedan čas po podne.

Prema zaveštanju telo su mu preneli u grad Lidiju i tamo je sahranjen. Na njegovom grobu kasnije je podignuta crkva i u njoj su čuvane mošti svetog velikomučenika.

Đurđevdan

Dan kada je poginuo sveti Đorđe, slavi se kao dan "Svjatago slavnago velikomučenika pobjedonosca i čudotvorca Georgija", 6. maja (23. aprila), a dan kada je njegova crkva obnovljena: "Obnovlenije hrama svjatogo velikomučenika Georgija, iže v'Lidje, idježe položeno časnije tjelo jego" 16. novembra (3. novembra), koji se dan u našem narodu zove Đurđic.

Sveti Đorđe se na ikoni slika u vojvodskom odelu, na konju (a ponekad i bez konja, stojeći, a ovu ikonu u narodu drže za Đurđicu), kako dugim kopljem probada strašnu aždaju, a malo dalje stoji jedna ženska prilika u gospodskom ruhu. Ova aždaja simbolizuje mnogobožačku silu, koja je nebrojene hrišćanske žrtve proždirala. Sveti Đorđe je svojom mučeničkom smrću pobedio tu aždaju i zadao joj smrtni udar, jer vrlo brzo je car Konstantin učinio kraj progonima hrišćana i uspostavio hrišćansku crkvu kao zvaničnu crkvu u rimskoj imperiji. Ženska prilika je carica Aleksandra, a može se smatrati da ona predstavlja mladu Hristovu crkvu koja je dobila slobodu da se razvija. Zbog pobede nad mnogoboštvom, svetog Đorđa zovu i pobedonoscem i mnogi su ga vladari i vojnici prizivali u pomoć; čak je u Rusiji bio ustanovljen i orden za hrabre vojnike, "Krst svetog Đorđa".

S obzirom na vreme kada se slavi Đurđevdan, doba bujanja prirode u proleće, u našem narodu postoji čitav niz običaja na ovaj dan, koji imaju davnašnji, prehrišćanski koren.

Uoči Đurđev dana, majka spušta u lonac vode razno prolećno bilje. Svaka travka, ima neko značenje: dren, da deca budu zdrava kao dren; zdravac, da je puno zdravlja u kući; grabež, da se momci grabe oko devojke, itd. Bilje se zatim stavlja pod ružu u bašti, a prvo crveno jaje od Uskrsa, koje se čuva i naziva "čuvarkuća", stavlja se u lonac sa travkama. Vodom iz lonaca deca se ujutru o Đurđevdanu umivaju, a poželi im se da budu lepa i rumena kao crveno jaje iz lonca. Domovi se obično kite vrbom i zelenilom. Prave se venci, obično od leskovog pruća. Mnogi do ovog prolećnog praznika ne jedu ovčijeg mleka i jagnjećeg mesa i tek od tog dana ga počinju jesti. Mnogi do tog dana neće da spavaju u prirodi, a od tada kao da se potpuno opuste i prepuštaju prirodi s poverenjem. Toga dana se obično ruča u prirodi, najčešće ćevap na ražnju, prevreo sir, mladi luk i barena jaja.

Đurđev dan je i legendaran kao dan prolećnog okupljanja hajduka, "Đurđev danak, hajdučki sastanak". Ponegde postoji običaj koji se zove "Đurđevdanski uranak", kada narod rano ujutru izlazi u prirodu, tamo doručkuje i provede vreme u rascvetaloj prirodi.

Petak pred Đurđevdan zove se Biljani (biljni) Petak. Toga dana žene idu u polje - "u trave" i tada obično naberu: koprivu, kopitnjak, cisaču, omilen, odolen, petlovu krestu, petlovo pero, đurđevak, povratu, oman, brizdavac, mlečiku, ječam, zlatnoglav, beli slez, zečije uši, privatnicu, debelicu, vratič, kravljaču, podbel, navalu, kozlac, gorocvet, kukurek, mečju šapu i nalome grančice od leske, drena i graba. Svaka travka i cvet ima svoje značenje. Majke vode u trave kćerke, a svekrve snahe, pa im pokazuju koja je koja trava. Izabrane trave donose kući i ostavljaju na neko skriveno mesto, da tu dočekaju Đurđevdan.

Uoči Đurđevdana i Mitrovdana, treba da bude svako kod svoje kuće, jer su ovi dani glava od godine. Ko tada ne bude bio kod svoje kuće, taj će cele noći počivati po tuđim kućama.

Ko vidi zmiju pre Đurđevdana, veruju na Kosovu, toga će hvatati groznica preko cele godine. Na Đurđevdan ne treba spavati preko dana, jer ko spava biće cele godine dremljiv i spavljiv, i boleće ga glava.

Ako je na Đurđevdan vedro, biće rodna godina. Ako na Đurđevdan i sutradan pada kiša, biće sušno leto; a ako pada trećega dana (tj. na svetog Marka), biće leto kišovito.

Đurđevdan je, po narodnoj pesmi, bio krsna slava Marka Kraljevića i vlastelina Mrnjavčevića. Krsno ime svetog Đorđa proslavljali su i crnogorski vladari iz dinastije Petrovića.

Ova svetiteljka srpskoga porekla uziva veliko postovanje, ne samo u nasem narodu, nego i kod drugih pravoslavnih naroda. Zivela je u prvoj polovini jedanaestog veka. Roditelji su joj bili vrlo bogati i pobozni, pa su i svoju decu vaspitavali u hriscanskom duhu. Pored svete Petke imali su i sima Jevtimija, koji se vrlo mlad zamonasio i kasnije postao episkop Maditski.
Posle smrti roditelja, Paraskeva podeli siromasima svo bogatstvo svojih roditelja. Ode u Carigrad, i tamo se, u hramu svete Sofije, zamonasi. Posle izvesnog vremena napusta Carigrad i odlazi u Jordansku pustinju. Tamo svoj zivot provodi isposnicki, sve do svoje starosti.
U poznim godinama javi joj se andjeo Bozji i saopsti joj da ostavi pustinju i da se vrati u svoje rodno mesto, u Epivat, jer treba uskoro da se preseli u carstvo Bozije. Sveta Paraskeva poslusa glas sa neba. Ostavi pustinju i vrati se u svoje rodno mesto. I u Epivatu je nastavila da zivi isposnicki i u molitvi.

Posle kraceg vremena ona se upokojila. Smatrajuci da je strankinja, sahrane je izvan groblja. Kasnije je njen ogrob otkopan i nadjene su njene mosti (celo telo neraspadnuto). I ne samo to. Nad njenim telom dogadjala su se cuda i mnogi bolesnici su ozdravljali.

Verni narod je zahtevao da se ona smesti u hram svetih apostola Petra i Pavla. Odavde je prenesena u Carigrad. Za vreme bugarskog cara Jovana Asena njene mosti se prenesene u Trnovo. Kad su Turci osvojili Trnovo, bi premestena u Rumuniju. Po turskom osvajanju Rumunije, kneginja Milica izmoli od sultana dozvolu i mosti svete Paraskeve budu prenesene u Beograd, 1396. godine, na Kalemegdan, u crkvicu koja je njoj posvecena. Kada je sultan Sulejman osvojio Beograd, preneo je mosti svete Petke u Carigrad. Iz Carigrada su kasnije ponovo prenesene u Rumuniju, u grad Jasi, gde se i danas nalaze.

Kult svete Petke Paraskeve veoma je razvijen u srpskom narodu. Mnoge porodice slave svetu Petku kao svoju krsnu slavu. Brojni srpski hramovi posveceni su njenom imenu. Veliki broj ljudi joj se obraca molitvom za pomoc i spas u bolesti i u svim neprilikama koje snalaze coveka u zivotu.
Cesto se pored hrama posvecenog svetoj Petki, ili u njegovoj neposrednoj blizini, nalazi izvor lekovite vode, koju vernici uzimaju sa strahopostovanjem, sa verom i nadom da ce im sveta Petka pomoci u svakoj nevolji. Takodje je cesta pojava da se sveta Petka javlja ljudima i daje savete sta treba u ovome zivotu da urade da bi blagoslov Bozji dosao na sav dom i na osobu kojoj je pomoc potrebna.

U crkvenoj pesmi se kaze: "Ukradila si se cestitim zivotom i dobrotom, darovanom ti od Boga, pa si dobila i dar iscelenja bolnih i nesrecnih. Zato te velicamo prepodobna Mati, i postujemo casnu tvoju uspomenu, jer se molis za nas Hristu Bogu nasem".

Prepodobna Mati Paraskevo, moli Boga za nas. Amin.
Protojerej Miroljub Todorovic

Svima koji slave današnju slavu Sveta Petku - SREĆNA SLAVA!!!

Свима који славе - славу Св. Арханђела Михаила - Аранђеловдан желим срећну славу, да је прославе у здрављу и весељу!!!

Danas je Sveti Nikola

Pravoslavni vernici i Srpska pravoslavna crkva danas slave Svetog Nikolu Čudotvorca, jednog od najvećih vizantijskih svetitelja, zaštitnika putnika, moreplovaca, ribara i splavara. Sveti Nikola je po broju svečara bez premca među slavama u Srba, a posvećeno mu je više od 600 crkava pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve. Stoga je Sveti Nikola hramovna i manastirska slava SPC. Kako Sveti Nikola pada u vreme (tačno na polovini) velikog božićnog posta, vernici su oduvek za tu slavu pripremali isključivo posne đakonije. Sveti Nikola je slava nepromenjivog datuma i Crkva ga slavi šestog decembra po starom, odnosno 19. po novom kalendaru. Tog dana 343. godine ovaj svetitelj „zamenio je zemaljsko za nebesko carstvo”, kako piše u crkvenim knjigama.

Sveti Nikola se slavi i 22. maja, u znak sećanja na dan kada su njegove mošti 1096. godine prenete iz Mira u Likiji u tada pravoslavni Bari i položene u crkvu svetog Jovana Preteče, koja je ubrzo postala stecište hodočasnika. Tri godine potom građani Barija podigli su velelepnu crkvu svetom Nikoli. Ovom hramu je docnije srpski kralj Stefan Dečanski slao bogate priloge i celu crkvu ukrasio srebrom u znak zahvalnosti što mu je, kako je verovao, sveti Nikola povratio vid.

Sveti Nikola, arhiepiskop mirlikijski, slavljen je i danas u celom hrišćanskom svetu. Roditelji su ga, kao sina jedinca i kao dar od Boga, posvetili Bogu. Svoj duhovni život započeo je u manastiru Novi Sion kod svog strica, gde se i zamonašio. Nakon smrti roditelja, razdelio je svu nasleđenu imovinu siromašnima. Prema predanju, vođen čudesnim glasom krenuo je u narod da širi veru, pravdu i milosrđe, pa je već svojom pojavom donosio utehu, mir i dobru volju među ljude.

I knez Miloš Obrenović slavio je svetog Nikolu po svim narodnim običajima kao svoju slavu.

Palma ::

Hvala Palma

Srećna slava Domaćine!