Bodiroga završio karijeru

Jedan od najboljih evropskih košarkaša svih vremena prekosutra u Rimu saopštava da više neće igrati. – U reprezentaciji sedam medalja od čega pet zlatnih. – Ovacije 11.000 gledalaca na rastanku


Jedan od najboljih igrača u istoriji evropske košarke Dejan Bodiroga je odigrao svoj poslednji meč u karijeri. Pobednički put, dug 18 godina, završen je porazom u polufinalu prvenstva Italije. Kada je preksinoć u Lotomatikinoj hali u Rimu svima bilo jasno da domaćin ne može da dostigne veliku prednost Montepaskija, svih 11.000 gledalaca je ustalo i dugim ovacijama pozdravljalo Bodirogu. Iako on nije objavio da se povlači, rimska publika je osećala da je to kraj.

Italijanski mediji su poslednjih dana nagoveštavali da je ovo poslednja Bodirogina sezona, a on je posle poraza od Montepaskija rekao da će u naredna dva tri dana „razmisliti o svemu” i da će konačnu odluku reći na svojoj pres-konferenciji u ponedeljak. Nije teško zaključiti da povratka nema...

Mnogi će reći da je Bodiroga mogao da igra barem još sezonu-dve, imajući u vidu da je proletos napunio 34 godine, ali većina će se ipak složiti da je ovo pravi trenutak da se povuče. Na vrhuncu je bio 2003. kada je osvojio triplu krunu sa Barselonom (prvenstvo i kup Španije i Evroligu), a poslednje dve sezone je utrošio poslednje atome snage da rimskom klubu vrati evropski imidž, što mu je i pošlo za rukom. Lotomatika će i drugi put uzastopce igrati u najboljem klupskom takmičenju u Evropi, što je i njen predsednik Klaudio Toti ocenio kao veliki uspeh.

Logično je bilo i da Bodiroga poslednji meč odigra u italijanskom prvenstvu, jer je u njemu pre deceniju i po počeo profesionalnu karijeru, kao najmlađi stranac u istoriji tada najbolje evropske lige. U Stefanel iz Trsta stigao je iz Zadra, na preporuku Krešimira Ćosića, a trener tršćanskog kluba Bogdan Tanjević je kasnije izjavljivao da je od Ćosića dobio „jedan od najlepših poklona u svom životu”. Bodiroga je već u prvoj sezoni fascinirao italijansku javnost, ubacivši Panasoniku 51 poen (90:89) koji dan pre svog 20. rođendana. Na rastanku sa Tanjevićem i Stefanelom, 1996, osvojio je duplu krunu.

Italijansko prvenstvo bilo mu je i odskočna daska za reprezentaciju u kojoj bi debitovao još 1992. da nije bilo rata. Ovako je debitovao kao jedan od najmlađih članova u istorijskom sastavu koji je posle sankcija UN osvojio zlato na Evropskom prvenstvu 1995. u Atini. Od 1995. do 2005, kada se povukao iz državnog tima kao kapiten, propustio je samo „Evro 2003” u Švedskoj, a osvojio je sedam medalja na najvećim takmičnjeima: dva svetska i tri evrospka zlata, olimpijsko srebro i evropsku bronzu. Svoje najbolje partije u nacionalnom timu pružio je na svetskim šampionatima u Atini 1998. i Indijanapolisu 2002. Na prvom je proglašen za najboljeg igrača šampionata, a na drugom je bio „em vi pi” finala koji je proglašen najzanimljivijim u istoriji „mundobasketa” (posle vođstva Argentina 74:66, dva i po minuta pre kraja, dao svih devet poena za „plave” i doneo produžetak - 75:75).

Zbog toga što je nebrojeno puta bio igrač odluke dobio je nadimak „Mister MVP”. Italijani su ga zvali i „Belim Medžikom”, poredeći ga sa slavnim košarkašem Lejkersa iz Los Anđelesa. Iako ga je Sakramento još 1994. izabrao kao 51. na „draftu”, nikada nije želeo da igra u NBA. Zbog toga je postao sinonim za vrhunsku evropsku košarku, zasnovanu na talentu, velikoj upornosti, fer-pleju...

Postao je zaslužni košarkaš Panatinaikosa i Barselone, s kojima je bio prvak Evrope (sa Atinjanima dva puta), i jedan od najcenjenijih stranaca u italijanskom prvenstvu u kojem je zimus odigrao svoju 200. utakmicu. Legenda italijanske košarke Dino Menegin je dao 1998. jednu od najupečatljivijih izjava o košarkaškim mogućnostima Bodiroge:

„Odavno se u Evropi nije rodio igrač takve klase. Sa dva centimetra više od njega u svoje vreme sam igrao teškog centra. A on uz svu visinu ima i sjajnu tehniku, brzinu, nepredvljidljiv dribling i nesalomovi snagu koja imponuje”.

Sve priče i hvalospevi o njemu koji će uslediti moraće u prvom planu da imaju i ocenu njegovih ljudskih vrednosti. Retki su vrhunski sportisti koji su i zbog svojih ljudskih vrlina zasluživali „zlatne medalje”, a Bodiroga je jedan od njih. Zato ga nikada nije „volela” žuta štampa.

Na radost ljubitelja sporta, Bodiroga će ostati u košarci. Jedan njegov veliki projekat započet je prošlog leta u mestu njegovih predaka Trebinju, gde je otvorio svoj košarkaški kamp. Za njega svakako ima mesta na važnim funkcijama i u Fibi i u KSS a verovatno i u MOK-u za čiju Međunarodnu komisiju je konkurisao pre tri godine. Sve zavisi od njega.