Sledeći veliki zemljotres?

Najveća energija ispusti se na granicama podvlačenja tektonskih ploča. Samo u 20. stoleću potresi su usmrtili tri miliona ljudi. Da li će najveći pre pogoditi Sumatru ili Kaliforniju?


Strahovito razaranje San Franciska 1906

Može li se predvideti veliki zemljotres s mnoštvom žrtava? Seizmolozi odavno pokušavaju da najave najveći: Amerikanci su ga očekivali duž velikog raseda Sveti Amndreja (SAD), naročito na stogodišnjicu stradanja San Franciska (18. april 1906.), ali ih nije pohodio.

Raselina Sveti Andreja (proteže se 1.287 kilometara od severa do juga) Zemljin je nezaceljeni ožiljak uzduž kojeg se svom snagom taru dve tektonske ploče – Tihookeanska i Severnoamerička. Od davnina je čuven po snažnim i rušilačkim potresima, i to ubedljivo potkrepljuju geološki nalazi. Veoma jaki trusovi ponavljaju se u ovim krajevima svakih 140-160 godina.

Desetine većih i manjih pukotina na kojima leže dva američka megapolopolisa (San Francisko i Los Anđeles) i mnogo manjih gradova podsećaju da je pokorica naše planete ispucala kao porcelanska vaza, samo se to golim okom ne opaža. Jedino se iz aviona koji ne leti visoko vidi veoma dugačak šav – Sveti Andreja.

Hoće li Amerikanci sviknuti da žive uz svakodnevno drmusanje kao Japanci?

Seizmolozi su nemoćni, nisu u prilici da predvide kada i gde će najveći udariti. Jedino se usuđuju da nagoveste da će pogoditi krajeve istočno od Zaliva San Francisko, jačinom (magnituda) od 6,7 stepeni ili većom, najkasnije do 2032. godine. A to nije dovoljno za pouzdanu prognozu, zar ne?

Satelitski nadzor

Geofizičari iz Renselar politehničkog instituta (SAD) su skoro obelodanili da su veći izgledi da ponovo uzdrma Indoneziju nadomak ostrva Sumatra, kao i 26. decembra 2004. kada je zabeležen jedan od najsnažnijih do sada (magnituda 9,2 stepena), koji je pokrenuo ogromne morske talase-cunami da opustoše obale udaljene gotovo 2.000 kilometara.

Tolika energija pustošenja može da se oslobodi na granicama podvlačenja tektonskih ploča (subdukcija), i to na dužini od samo dvadesetak metara! Zavlačeći se lagano jedna pod drugu, u stanju su da izazovu pomeranje tla koje će se osetiti u celom svetu! A ova oblast je sastavni deo čuvenog „vatrenog pojasa” (načičkani vulkani i zemljotresna žarišta) koji opasuje našu planetu.

Takva smicanja se dešavaju svakih 200 do 1.000 godina, objašnjava Robert Makafi iz Renselar instituta. Proučavaoci podzemnih podrhtavanja odavno pokušavaju da ustanove tektonske šavove na kojima s najvećom izvesnošću valja iščekivati potrese. Imaju na raspolaganju podatke prikupljene u proteklih stotinu godina.

Na kojim tačkama se nagomilalo trenje koje će iznenada biti otpušteno?

Ukoliko se jedino to uzme u razmatranje, oblast oko Sumatre nije među najopasnijima. Robert Makafi kaže da su ovi pokazatelji ograničeni i nisu dovoljni da se iscrtaju budući geološki događaji. Geolozi su se usredsredili na merenje temperature, ukazujući da ispuštena toplota na spojevima ploča utiče na silinu zemljotresa. Sa ove tačke gledišta, Andamansko podmorje (sa Sumatrom) može da porodi veoma snažne potrese. Ovakva razvrstavanja upadaju u zamku zato što pojedine zone podvlačenja nisu u stanju da isporuče najveću energiju.

Dotični stručnjak za zemaljske nauke budno nadgleda pomeranje tektonskih ploča, izobličenja kore i seizmičke talase, oslanjajući se na satelitsko navođenje (GPS). Počeo je 1989. da nadzire Indoneziju iz satelita i uočio da se pokraj Sumatre sakuplja energija, nastala trenjem dveju tektonskih ploča. Nekoliko godina kasnije izlila se u jednom od najrazornijih trusova ikad zabeleženih.

Stoga su pouzdana predviđanja još u povoju, jer nije sasvim odgonetnuto šta se odigrava u toku najrazornijih zemljotresa. Na sam dan podrhtavanja Zemlja nas podseti na bitnu razliku između neverovatnosti i nemogućnosti; stoga je najkorisnije isplesti mrežu javljača koji će na vreme upozoriti da se približava džinovski talas, sličan onome iz 2004. godine.

Na sat 300 potresa!

Naša planeta se trese od samog postanka, gotovo četiri i po milijarde godina. U tom dugom razdoblju očvrsnula je samo pola odsto. Pod tankom koricom što je obavija ostala je, uglavnom, žitka i usijana masa koja se neprestano pomera. Nema nikakvih izgleda da ljudski rod dočeka dan da se ona smiri. Zemljotresi i vulkani su sudbina od koje se jedino može uteći na znatno starije „kosmičke stene”.

Zemljina opna je, prema proračunima, debela od pet do 70 kilometara, a najtanja je, upravo, ispod mora i okeana. Pre oko 225 miliona godina prostirao se samo jedan kontinent – Pangea, sačinjen od Laurazije na severnoj i Godvane na južnoj polulopti. Svuda unaokolo protezao se svetski okean – Pantalasa. Pretpostavlja se da je današnji Tihi njegov ostatak, Atlantski i Indijski nisu ni postojali.

Prakontinent se posle perma (pre oko 225 miliona godina) raspao na nekoliko kontinenata, između kojih se pojavilo nekoliko mora i okeana.

Današnja Zemljina odeća skrojena je od 22 nejednaka parčeta, 22 kontinentalne ploče, koje se na spojevima dodiruju i gurkaju. Uzduž jednih puca, kod drugih se sabija, a na trećima se smiče. To je posledica pomeranja u raznim pravcima.

Brzina pomeranja tektonskih ploča kreće se od nekoliko milimetara do nekoliko santimetara godišnje, zato što one plivaju na ogromnoj žitkoj masi. Upravo na tim šavovima, vidljivim iz satelita, javljaju se potresi. Čak 90 odsto trusova u svetu dogodi se na tim sastavima, veoma retko na samim pločama, kilometrima daleko od ivica.

Amerika se svake godine udalji od Evrope za 28,5 santimetara, a uzduž velikog raseda u Kaliforniji, Sveti Andreja, godišnje se tle smakne za pet santimetara.

Samo neupućene i neobaveštene iznenenadi jedna od najvećih kobi čovečanstva, jer seizmički uređaji godišnje zabeleže i do 100.000 manjih i većih podrhtavanja. Čak 300 zemljotresa na sat, malo li je! Zapisano je da su samo u 20. stoleću usmrtili tri miliona ljudi.