Sviđa mi se ... (od svega po malo)

Poziv

Mene ne zanima kako zarađuješ za život.
Ja želim da znam za čim žudiš i da li se usuđujes da sanjaš o tome
da ispuniš čeznju svoga srca.
Mene ne zanima koliko godina imaš.
Ja želim da znam da li ćeš rizikovati da ispadneš budala zbog
ljubavi, zbog snova, zbog avanture koja se zove biti živ.
Mene ne zanima koje planete zakrivljuju tvoj mesec.
Ja želim da znam da li si dodirnuo središte spostvene tuge, da li
su te otvorile izdaje života ili si se skvrčio i zatvorio
iz straha od daljeg bola! Želim da znam možeš li sedeti sa bolom,
sa bolim mojim ili svojim,
ne meškoljeći se da ga prikriješ ili umanjiš ili zatreš.
Želim da znam možeš li drugovati sa radošću, sa radošću mojom ili svojom;
Možeš li se prepustiti divljem plesu i
dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju i ne
upozoravati nas da budemo pažljivi, da budemo realistični,
niti da se setimo svih ljudskih ograničenja.
Mene ne zanima da li je priča koju mi kazuješ iskrena.
Ja želim da znam možeš li razočarati druge da bi bio iskren
prema samom sebi;
možeš li podneti optužbu izdaje i ne izdati spostvenu dušu.
Ja želim da znam možeš li biti veran te stoga dostojan poverenja.
Želim da znam možeš li videti lepotu čak i ako nije lepa svaki dan.
Želim da znam možeš li živeti sa promašajem, sa promašajem
svojim i mojim, i još uvek stajati na rubu jezera i srebrnastoj
mesečini uzvikivati “Da”!
Mene ne zanima gde živiš ili koliko para imaš.
Ja želim da znam možeš li se dići posle noći bola i očaja,
iscrpljen , satrt do srži, i uraditi ono sto se mora uraditi za decu.
Mene ne zanima ko si ti ni kako si se obreo ovde.
Ja želim da znam hoćeš li stati u središte ognja zajedno samnom
i ne ustuknuti.
Mene ne zanima gde ili šta ili kod koga si učio.
Ja želim da znam sta je to što te drži iznutra, kad sve drugo otpadne.
Ja želim da znam možeš li biti sam sa sobom; i da li zaista
voliš društvo u kome se nađes u praznim trenucima.

Snevač sa planine Oraja

Ima reči koje ne znaju da pričaju, čak i kad silno žele. Ima ljudi koje osećaš za svoje i kad su daleki. Ima stvari koje su nedeljive na pola i nemoguće u dvoje. Ima priča koje su neispričane, ali nisu moje. Postoji bezbroj mogućnosti u jednom času i nijedne u hiljadu časova. Ima odluka koje čekaju da budu donete, ali ima i razloga zašto nisu. Ima vremena do starosti i starosti do vremena.

Moja me duša poučavala i naučila me da vreme ne merim rečima: Ovo beše juče, ono će biti sutra. Pre nego što me duša tome naučila, prošlost zamišljah kao nepovratno vreme, a budućnost kao doba do kojeg neću stići. Sada znam da je u trenu sadašnjosti svo vreme, sa svime što nosi i što će doneti.

H. Džubran

- Ako umrem, kako ćeš ostati sam?
- Ako umrem, hoćeš li misliti na mene?
- Ako umrem, hoćeš li se oženiti? Oženio bi se, sigurno. Bol za ženom je kao udarac u lakat, bol je žestok ali kratak. Svi se žene.
- Ostavi se takvih razgovora, molim te - pokušavao sam da je umirim.
- Hoćeš li se oženiti ako umrem?
- Neću se oženiti - odgovarao sam, primoran, iako mi je smiješno.
- Zar si toliko nesrećan sa mnom da se više ne bi ženio?
- Umro bih od tuge, toliko te volim.
- Ne, opekao si se jednom, ne bi i drugi put. A možda i bi, ne bi ni mnogo prošlo od moje smrti.
- A da li bi se ti udala ako ja umrem? - okretao sam na šalu.
- Molim te, ne šali se time! (Lice joj je samrtno ozbiljno.)
- Zašto? Ista je mogućnost i za tebe i za mene. Ali, pusti to. Zašto da mislimo o onome što će biti kroz pedeset godina?
- Biće prije, mnogo prije. Predosjećam to. I bojim se.

Meša Selimovic, Tvrdjava (14. Moc ljubavi)

"Izgubila sam se u nekom paralelnom svetu, privatnosti bez sna, gde se moje telo zauvek zavije u plišani ogrtač, gde užitak prevazilazi granicu podnošljivog i prelije se u dijamantske kapljice u uglovima očiju, gde je meko milovanje njegovih ruku isto mekanim dodirima leptirovih krila, gde se kazaljke na satu okrenu za dvadesetčetiri sata, a ja ostanem da visim na njima."

(Valerie Tasso - Nimfomanka)

Ime ili ličnost: šte je preče?
Ličnost ili blago: šta je veće?
Dobitak ili gubitak: šta je gore?
Doista:
Ko čezne za spoljašnjim neizbežno iscrpi veliko.
Ko juri za blagom, obavežno propusti važno.
Ko je samodovoljan, nema čega da se zastidi.
Ko ume da se obuzda ne poznaje opasnost i živi doveka.

Recept za celu godinu

Uzmi 12 meseci, sasvim ih dobro ochisti od gorchine, cicijashluka, pedanterije i straha. Svaki mesec razlozi na 30 ili 31 dan, tako da su zalihe dovoljne za jednu godinu.
Svaki pojedini dan pripremi od:
- jednog dela rada
- dva dela veselosti i humora
Dodaj:
- 3 supene kashike optimizma
- 1 kashichicu tolerancije
- 1 zrnce ironije
- 1 prstohvat takta
Tada masu obilno prelij ljubavlju.
Gotovo jelo ukrasi buketicima sitnih paznji i dnevno serviraj u dobrom raspolozenju uz sholju osvezavajuceg chaja.
(Katarina Elizabet Goete, majka J.W. von Goete)

Trazila sam ….



Trazila sam Snagu…. i Bog mi je dao poteskoce koje su me osnazile.
Trazila sam mudrost…. i Bog mi je dao probleme koje je trebalo rijesiti.
Trazila sam bogatstvo…. i Bog mi mje dao mozak i tijelo da mogu raditi.
Trazila sam hrabrost…. i Bog mi je dao prepreke koje je trebalo svladati.
Trazila sam ljubav…. i Bog mi je dao ljude kojima je trebalo pomoci.
Trazila sam usluge…. i Bog mi je dao prilike.

Nisam dobila nista od onog sto sam trazila….ali dobila sam sve sto mi je trebalo.

Zivim zivot bez straha i suocavam se sa preprekama i znam da ih sve mogu savladati.

Između mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila naša čežnja, u njega se smestila naša ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delić najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god težio i hteo, nikada me nećes dosegnuti. Između mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio naš život, u njega se smestila naša sudbina. Tako smo slični ti i ja, a opet tako beskrajno drukčiji. Usprotivilo nam se čudnovato prostranstvo neodređenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preći. Ne napreži se uzalud, jedini moj, ne širi svoje ruke ne bi li me zagrlio. Između nas je more beskraja - ne veće, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znaš? To je more ljubavi i ono će nas zauvek spajati.

Kezele

Mnogo mi se dopalo, morala sam da podelim sa vama!


Cetiri svece su polagano gorele.
Bila je tisina i mogao se cuti njihov razgovor.

Prva sveca je rekla:
"Ja sam mir, ljudi me ne uspevaju sacuvati, nema potrebe
da gorim, mislim da cu se ugasiti." I odmah se ugasila.

Druga sveca rekla je:
"Ja sam vera, nazalost mnogi ljudi imaju povrsnu veru i
ja ih ne zanimam, nema smisla da gorim i dalje. "
Tek sto je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.

Treca sveca je zalosno progovorila:
" Ja sam ljubav, nemam vise snage, ljudi cesto
zaboravljaju na mene. I istog momenta se ugasila.

Nedugo zatim u sobu je uslo dete.
" Sta je to ?" upitalo je dete. "Trebalo je da gorite do kraja."
I rekavsi to, pocelo je plakati.

Tada se oglasila cetvrta sveca:
" Ne boj se, dokle ja gorim, moci cemo da upalimo ostale
svece - ja sam nada."

Prolazeci pored sobe svog sina, otac je bio iznenadjen vidjevsi krevet lepo
namesten i sve uredno spremljeno u sobi.

Tada je video kovertu na jastuku. Na njemu je samo pisalo "Za tatu".

Sa najgorim slutnjama, otvorio je koverat i poceo da cita pismo drzeci ga
drhtavim rukama:

Dragi tata,

Pisem ti sa velikom i tugom i radosti.

Morao sam pobeci sa mojom novom devojkom jer sam htio da izbegnem scene sa
tobom i mamom. U Suzani sam nasao pravu strast, a ona je i tako lepa...Znam
da je vi ne biste prihvatili zbog svih njenih pirsinga, tetovaza i njenog
uskog motoristickog odela, kao i zbog toga sto je ona prilicno starija od
mene.

Tata, imam i radosnu vest - ona je trudna. Suzana kaze da cemo biti veoma
sretni. Ona ima kamp-kucicu u sumi i gomilu drva za lozenje; to ce nam biti
dovoljno za celu zimu. Zelimo da imamo jos mnogo djece.

Suzana mi je otvorila oci cinjenicom da marihuana stvarno ne steti nikome.
Uzgajacemo je i razmjenjivati sa drugima u ljudima u Komuni za kokain i
ekstazy. U medjuvremenu, molicemo se da nauka ipak uskoro nadje lek za SIDU,
da Suzani bude bolje; ona to sigurno zasluzuje.

Ne brini, tata, ja imam vec 15 godina i umem da se brinem o sebi. Siguran
sam da cemo vam kad-tad doci u posetu da vidite svoje unuce.

Tvoj sin Dejan

P.S. Tata, nista od toga nije istina. Ja sam preko puta kod Dragana u kuci.
Hteo sam samo da te podsetim da u zivotu ima mnogo gorih stvari od one
skolske knjizice na mom radnom stolu. Volim te!

Tata, nazovi kada bude bezbedno da mogu da se vratim kuci.

Oki, hvala ti za ove lepe priče.
Da, sve je dobro dok postoji nada.

Nista živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može biti čovek trajno nesrećan dok Bog daje da se duša leči zaboravom i zemlja obnavlja prolećem.

Ivo Andrić

PRIČA O ČETVORICI

Bila jednom četvorica po imenu Svako, Neko, Biloko i Niko.
Trebalo je obaviti jedan vrlo važan posao i Svako je mislio da će ga Neko obaviti.
Biloko je to mogao učiniti, a Niko nije hteo.
Neko se zbog toga naljutio jer je to bio posao za Svakoga. Svako je opet mislio da bi ga Biloko mogao obaviti, no Niko nije shvatio da ga Neko ne želi obaviti. Na kraju je Svako krivio Nekoga jer Niko nije učinio ono što je mogao napraviti Biloko.

SAN

Nalazim se na strelištu. Tu je masa raznih meta. Neke sa mehanizmom. Kada pogodiš, mehanizam počne da radi. Cela slika počinje da se kreće uz kloparanje i muziku. Bilo je raznih meta – sve sam ih pogodio.

Onda izlazi sama Devojka U Belom; to je živa meta; drži u ruci jabuku na kojoj zlatnim slovima piše: ŽIVOT.

Gađam ali ništa.

Devojka U Belom mi kaže: "Imao si dosta sreće; dosta si toga pogodio. Od tolikih meta samo si Život promašio".

Ti si napustio ono što si želeo, ja ono što sam imala.

Potrebni smo jedno drugome. Nas dvoje. Nikoga nemamo. Ni sebe nemamo.

Gazim pustom stazom, ništa ne očekujem od sutrašnjeg dana, ni od kojeg dana više, samo je provalija i besmisao preda mnom. I strah.

..A sad je on sjedio pod žiškom, i kosa mu je od zlata, i glas mu je od mekih šapata, i lice mu je čisto i mršavo, i oči drsko djetinje, i više nije važno šta je pričao ni šta mu se dogadjalo, već što se ona otima iz sebe i potire godine i život za koji je mislila da je prihvatila kao svoj jedini, i sa strahom diže brane koje je sa mukom podigla u sebi, sa strahom, da bujica ne odnese sve što je gradjeno, a opet sa slašću, da se oživi trenutak prošlosti.Svejedno šta će poslije biti, jer neće biti ništa, avaj, ništa biti neće, sve će ostati kako jeste, ali je bar otvorila prozor u ono što je bilo.I sluša samo njegov glas, tih je i muški nježan, strast drhti u njemu skrivena, otvara je svu do korijena, ne može više da se sakupi i vrati, vraćanje bi bila muka gora od smrti, on ne priča ono što ostali čuju već ono što ona zna, i samo je to lijepo, i samo je to važno, ni zašto ga više ne bi dala, ni s čim ga sad ne bi zamijenila, i sve ih ona izdvaja i briše, samo on je s njom, i samo njoj govori, i nije sitan, krupniji je, muškiji, i nije dječak, oči su mu modre ali ljepše, govori isto ovako, šašavo, miriše na grad i na elektriku, samo draže, jer govori o njoj i o sebi, i niko ne sluša pa možeš da kažeš šta ti padne na pamet, možeš da luduješ i da se smiješ, možeš i da plačeš, sad ne može da plačeš već stoji uza zid i , zatvorena za njih, , sluša daleki glas što žubori blizu nje,pretače se i vri kao izvorsko klokotanje, tad je prvi put osjetila slast tudjeg govorenja i milost tudjeg pogleda, davno je bilo a sve je u njoj živo i svježe, odakle ta svježina? kako se u njoj sve sačuvalo, bez njene volje, samo od sebe?...
'Magla i mjesečina'
Meša Selimović

... Sretni nikada ni ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni ...

... Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi ...

Đorđe Balašević - ''Tri posleratna druga''

Ponekad je užasno teško sakupiti misli na jednom mestu. Vole da landaraju ulicama ko zna kog svetskog grada. I onda ih loviš mrežom za leptire i osećaš se kao manijak dok se vijate okolo-naokolo bez razloga i cilja. Kako ih sabrati? Na nektar više ne idu, ne lepe se ni za med, na lepe reči ne padaju, od svega ružnog su uvek bežale. Hm... moram im priznati da me poslednjih dana nadmudruju i da su vrlo dobre u tome. Da, da...

"Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je zivjeti. Nesreca je u tome sto tako cesto, krace ili duze, javno ili tajno, hocemo da budemo ono sto nismo, ili da ne budemo ono sto smo. Takvim nasim prohtevima i cudima, kojima ne mozemo vidjeti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki zivot vishe nego sto nam ga truju i zagorcavaju ljudi i prilike oko nas. Vrlo rano sam saznao da svaki minut zivota moze biti tezak koliko i zivot ceo. Ko ima i umije, taj ne samo da duze i ljepshe zivi nego i lakshe i boluje i umire. Da mi je naci nekog ko bi zivio umjesto mene. Pravo ocajanje moze da obuzme covjeka kad kod onih koje smatra bliskim umjesto razumjevanja i usrdne pomoci naidje na hladne, oshtroumne analize svojih shvatanja i postupaka... Ko ljudima sve vjeruje, prolazi rdjavo; ko nishta ne vjeruje, josh gore. I tuga je jedna vrsta odbrane. Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vrijedi toliko da je suvishe skupo placena jednim razocaranjem, pa ma kako ono teshko bilo. Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi na osjetljivosti njihovih bliznjih. Izmedju bojazni da ce se neshto desiti i nade da mozda ipak nece, ima vishe prostora nego sto se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mracnom prostoru mnogi od nas svoj vjek. Cesto mi se cini da sam gori i slabiji od posljednjeg medju ljudima. Ono sto moze biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome sto mora biti..."

Andric

13 životnih fraza ....

Gabriel Garcia Marquez, poznati kolumbijski književnik, novinar, nobelovac i politički aktivist napisao je ovih trinaest životnih fraza.....

1. Volim te ne zbog toga što si ti, već zbog toga sto sam ja kad sam pored tebe.
2. Ni jedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje neće te nikada rasplakati.
3. Samo zato što te netko ne voli onako kako bi ti to volio, ne znači da nisi voljen cijelim njegovim bićem.
4. Pravi prijatelj je ona osoba koja te drži za ruku i dodiruje tvoje srce.
5. Najgori način da ti neko nedostaje jeste da sediš pored njega i znaš da ga nikada nećeš imati.
6. Nikada se ne prestaj smejati, čak ni kada si tužan. Neko će se možda zaljubiti baš u tvoj osmeh.
7. Možeš biti samo osoba na ovom svetu, ali za nekoga ti si celi svet.
8. Nemoj provoditi vreme s nekim kome nije stalo provoditi ga s tobom.
9. Možda Bog želi da upoznaš mnogo pogrešnih osoba pre nego što upoznaš pravu i na tome ćeš mu, kad se to bude dogodilo, biti zahvalan.
10. Ne plači zato što se završilo. Smej se zato što se dogodilo!
11. Uvek će biti ljudi koji će te povrediti. Nastavi verovati, samo budi oprezniji.
12. Postani bolja osoba i budi siguran da znaš ko si pre nego što sretneš nekog novog, a nadaj se da ta osoba zna ko si.
13. Ne brani se toliko. Najbolje stvari događaju se onda kada ih ne očekuješ.

Palma ::

13 životnih fraza ....

Gabriel Garcia Marquez, poznati kolumbijski književnik, novinar, nobelovac i politički aktivist napisao je ovih trinaest životnih fraza.....

Draga Palma, to, za mene, nisu fraze nego, "velike" reči, trinaest životnih zapovesti!