Najljepsi ljubavni stihovi

Prvi snijeg

Sonja, izađi da skitamo,
imam ludu želju večeras da lutam.

Sonja, izađi i iznesi samo
malo nježnosti ispod kaputa.

Malo nježnosti, malo samo,
zalogaj jedan za ogromnu glad.

Sonja , izađi da skitamo ,
noćas je nestvarno lijep grad.

(Vitomir Vito Nikolić)

Možda

Možda tu ljepotu
kojom živim sada
u nekom životu
prosanjah
nekada
sad
i ona mi stiže
u mimogredu
u ovom životu
ko zna kom po redu.

Možda bas ovako
i baš ovoliko
stajao sam davno
pred tom istom slikom
ne sluteći da će
ona
jednog dana
izaći da živi
izvan svoga rama!

(opet Vitomir Vito Nikolić)

I opet jesen

I opet jesen
opet tutnje beskrajne kiše po Nikšiću,
i opet stare, crne slutnje,
i opet sam si, Nikoliću.
I opet neka pisma duga,
očajna pisma bez adrese,
a nigdje drage, nigdje druga,
samo ta jesen, opet jesen.

A šta ako prosviram taj metak
kroz ovo čelo neveselo,
pa onda počne sve iz početka,
život, stradanja, pa opet čelo,
a šta ako nema zaborava,
ako je to vječna igra kruga,
a šta ako tamo ispod trava
boli ova ista ljudska tuga.

(i opet Vitomir Vito Nikolić)

Umjesto molitve za daleku

Ponekad, davna, sjetim te se,
A nešto toplo zasja u duši
Kao od dobre stare pjesme
Što se slučajno zapjevuši.

Gdje li si noćas, ti daleka,
Da li si negdje svila dom,
Ili još uvijek, ko nekad,
Lutaš ponoćnim Beogradom?

Da li još tražiš onog čudnog,
Onog iz tvojih snova vrelih,
Koga si tražila uzaludno
I one noći kad smo se sreli.

Traži, samo traži, tragaj,
On ipak jednom mora doći
Iz tvojih lijepih snova, draga,
U tvoje nimalo lijepe noći.

Kao što dođu ove pjesme
Iz divnih šuma nepoznatih
Pravo u naše ružne nesne,
U gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad tako sjetim te se,
A nešto toplo zasja u duši
Kao od dobre stare pjesme
Što se slučajno zapjevuši.

(Ne moram da kažem... znate čija je)

Volim te

Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te
Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te
Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te
Matija Bećković

Da si blizu

Da si blizu, naslonila bih čelo
na tvoj štap i nasmiješena
ovila bih ruke oko tvojih koljena.
Ali nisi blizu i moja ljubav za tobom nespokojna
ne može da usne ni u noćnoj travi
ni na valu morskom, ni na ljiljanima.
Da si blizu. Da si barem tako nestalno blizu
kao kišni oblak nad izgubljenom kućom u dolini.
Kao nad morem surim krik galeba što odlijeće
pred dolazak oluje u večer punu briga.
O da si barem tako tužno blizu
kao cvijet što spava zatvorenih očiju
pod bijelim pokrovom snijega u tišini
kamenih šuma, čekajući proljeće.
Da si blizu, o moj hladni cvijete.
Samo jednom kretnjom da si blizu
neveselim vrtovima mojim
što već sahnu, klonuli od bdijenja.
Ali, noć je i svijet je daleko
a ja ne znam mir tvoj. Ptice moje
s tvojih su grana sašle. I sjaj zore
iz mojih zjena odlazi zauvijek
u uvrijeđenu zemlju zaborava
u kojoj je neznano ime ljubavi.

Vesna Parun

predivna pesma

jednažena ::

predivna pesma

Da, posvećena jednom hladnom cvetu!!!!

Nedostaje mi naša ljubav

Na jastuku bdim na ponoćnoj strazi kao stari posustali ratnik,
kom svaki put od riznice neba jedva zapadne Mesečev zlatnik.
Pod oklopom drhti košuta plaha, večno gonjena
tamnim obrisima straha, koja strepi i od mirnih obronaka sna.

Nedostaje mi naša ljubav, mila, bez nje se život kruni uzalud
nedostaješ mi ti kakva si bila nedostajem mi ja onako lud.
Ja znam da vreme ne voli heroje i da je svaki hram ukaljalo
al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo.

Kad potražim put u središte sebe staze bivaju tešnje i tešnje
i skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje,
al uspevam da još jednom odolim da prošaputam
da te noćas ruski volim, šta su reči - kremen što se izlize kad tad.

Nedostaje mi naša ljubav, mila, a bez nje ovaj kurjak menja ćud
nedostaješ mi ti kakva si bila, nedostajem mi ja onako lud.
Ja znam da vreme svemu menja boje i da je silan sjaj pomračilo
al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo.


Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin
či tad sam svoj jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj licni Harlekin.
Ponekad još suza razmaze tintu i ko domina padne zid u lavirintu tako prosto
ponekad još stignemo do nas.

Nedostaje mi naša ljubav, mila, bez nje uz moje vene puze stud
nedostaješ mi ti kakva si bila nedostajem mi ja onako lud.
Ja znam da vreme uvek uzme svoje i ne znam što bi nas poštedelo
al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo.

Đordje Balašević

Rudyard Kipling



Ako..

Ako možeš ostati miran kad na tvom putu
Svi izgube glavu i prstom pokazuju na tebe,
Ako sačuvaš poverenje kad svi ostali sumnjaju,
Ali ako im ne zameriš što nemaju poverenja;
Ako ti čekanje ne predstavlja mnogo muke;
Ako ne lažeš kad čujes laži,
Ili ako ne mrziš kad tebe mrze;
Ako se ne praviš suviše dobar, niti govoriš suviše mudro;
Ako snivaš ali ti snovi nisu sve;
Ako misliš ali ti misli uvek ostaju čiste;
Ako znaš da primiš pobedu i poraz,
Da primiš jednako i jedno i drugo;
Ako možeš podneti da tvoju istinu
Varalice iskrivljuju da bi lakše prevarili budale;
Ako vidiš kako u komadiće razbijaju tvoj cilj
I ako se sagneš da podigneš i pokupiš ostatke.

Ako možeš sakupiti sva tvoja dobra
I staviti ih na kocku, sve odjednom,
Ako si spreman da ponovo kreneš, kao na početku,
Ne prošaptavši ni reči, izgubivši sve uz osmeh;
Ako prisiliš svoje srce, svoje živce, svoje mišiće
Da služe tvojim ciljevima i kad su malaksali,
I ako ustraješ kada sve zaostane,
Izuzev volje koja naređuje: "Drži se dobro!"
Ako se usred gomile ne ponosiš,
I ne smatraš se herojem, ako se družiš sa kraljevima;
Ako te ni prijatelj ni neprijatelj ne mogu pokvariti;
Ako svaki čovek za tebe nešto znači, ali ni jedan suviše;
Ako umeš dobro ispuniti svaku minutu svog života,
I svakog trenutka ideš pravim putem;
Tvoja će biti zemlja i sve njeno blago,
Jer, BIĆEŠ ČOVEK, SINE MOJ!

Propovedanje ljubavi

Branko Miljković

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovrsava se dan u njenoj zahvalnosti
Slicno muzici slicno praznini, spokojem.

Ona ce sacuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuce mrtve rodjendane po milosti,
U podnozju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestace u pepelu onih sto vise ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula ceznjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji jos dosao nije,
Ko granu koja se izduzuje u uzaludan sum
Neka me vetar nedostojnog obavije.

Ostani

Pozelim li ikada plakati bez razloga
i biti tuzna iako bih trebala biti sretna
ili gledati u prazninu satima
i ćutati...
Molim te,
budi uz mene.
Ne postavljaj previse pitanja
i ne trazi da opravdavam zasto
i zbog cega...
Ne pitaj me nista,
samo me zagrli
i daj da osetim da trajes samnom,
da dises pored mene
i da shvatas...
Samo mi pruzi ruku
i oseti drhtaj koji se penje mojim rukama
i ovaj nemir koji me otima..
Oseti, jer...
Moj ce dodir biti dovoljan da razumes sve
bez ijedne rijeci.
Moj dodir mora biti dovoljan da otkrijes
da se bojim.
Molim te samo,
budi uz mene.
Ne odlazi jer neznas sta mi je danas,
ne napustaj me jer neznas sta da mi kazes,
ne okreci leda zato sto ti nisu jasne moje suze,
ne pustaj mi ruku zato sto nezelis slusati,
ne ostavljaj me samu jer mislis da mi ne mozes pomoci,
ne dopustaj da potonem jer ti zelis otici...
Ostani i onda kada mislis da nemas razloga
i onda kada je najteze ostati
i onda kada bi svatko odustao...
Ti...
Ostani.

АКО ХОЋЕШ...



Ако хоћеш да о зори
Пјевам теби пјесме моје,
Ој, не бјежи са прозора,
Да ја гледам лице твоје!

Ако хоћеш да ти пјевам
О сунчаном топлом сјају,
Ој, погледни оком на ме,
Дивотанче, мили рају!

Ако хоћеш да ти пјевам
Ону тиху нојцу милу,
Развиј твоју густу косу -
Мирисаву меку свилу!

Ако хоћеш да ти пјевам
Мирис дивног прамаљећа,
Ој, разгрни њедра бијела -
Да удишем мирис цвијећа!

Ил' ако ћеш пјесму моју
О извору сласти бујне,
Ходи, ходи на груди ми,
Да ти љубим усне рујне!...

Алекса Шантић

НЕ ВЈЕРУЈ...


Не вјеруј у моје стихове и риме
Кад ти кажу, драга, да те силно волим,
У тренутку сваком да се за те молим
И да ти у стабла урезујем име-

Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави
И прелије срмом врх модријех крша,
Тамо гдје у грму прољеће лепрша
И гдје слатко спава наш јоргован плави,

Дођи, чекаћу те! У часима тијем,
Кад на груди моје приљубиш се чвршће,
Осјетиш ли, драга, да ми тијело дршће,
И да силно горим огњевима свијем,

Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна;
Она само пламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише!

Алекса Шантић

Kaži mi, kaži
Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem;
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam, -
Hoću li reći:
"Diko", ili "snago",
Ili ću "lane",
Ili "moje blago";
Hoću li "dušo",
Ili "moje drago" -
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa;
Al' ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

J.J.Zmaj

U kutu oka čuvam obrise Tebe.

Sve naše riječi,
sva naša svitanja,
dodiri skriveni, ukradeni svakodnevici,
zaustavljeni,
oslikani strašću predvečerja
zauvijek u meni dišu.

Tako lako je voljeti Te,
savršeno jednostavnog,
razumljivo nesputanog.
Tako lako je
prizvati u sjećanje tvoje usne;
i ruke
što nježnošću dotiču mi lice.

Svakim korakom
na putu odsanjanih snova
živiš kao istina u meni;

kao znak
traje u mojoj misli
Tvoja misao urezana.

U kutu oka čuvam
najtajnije djelove Tebe.

autor NN

Jednoga jutra probudih se
Drugačija.

Modrina kroz koju
Sam doticala te mišlju
Urezala je znak.
Dodirima tišine govorih ti
Da te trebam,
Kao nikada prije,
Kao nikada više
Osim tebe nikoga.
Nježan poljubac pred san,
Usne zabridjele
Neizrečenom ljubavlju.
Tvoje je srce počivalo na
Mojim snovima
Brodeći kroz noć.
Dodirnuh te zrakom mjesečine,
Ljubavlju je upletoh u
Tvoju kosu,
Da te miluje
I čuva ti misao spokojnu
Do svitanja.

Nakon noći u tvojim rukama
Probudih se
Drugačija.

COVEK

Poznavala sam u detinjstvu pticu
srca sitnog kao lesnik
a umrla je od tuge
vec u trecu zoru
kad su joj ljudi oteli
gnezdo i goru.

I secam se nekog starog
tuznookog pseta
koje je imalo snage
da skapa od zalosti
kada je nestalo drage
ruke iz koje je primalo
milovanja,udarce i kosti.

Samo sam ja prezivela
smrt voljenih bica,
i mnogo mi se dragih prijatelja
izgubilo u dubini mraka,
prezivela niz izdaja i kleveta,
i rastanaka
i opet mi se hoce
sunca i sveta.

Desanka Maksimovic

PONOC

I odjednom cudno se nesto dogodilo,
kao rec carobna neka da se rekla:
ozivela je na zidu slika
i reka siroko potekla,
i kisom u nju pouvirali
listovi poumirali.

I odjednom cudno se nesto dogodilo:
u visokom nebu cuo se krik,
to je zrno neko pogodilo
nad rekom,u srebrno krilo,
pticu koje nikad nije bilo.


Desanka Maksimovic

Za Tebe LJubavi Moja


Isao sam na trg ptica,
i kupio sam ptice...
za tebe...
ljubavi moja...

Isao sam na trg cveca,
i kupio sam cvece...
za tebe...
ljubavi moja...

Isao sam na trg zeleza,
i kupio sam okove...
za tebe...
ljubavi moja...

A zatim sam otishao na trg robova,
i trazio sam tebe...
ali te nisam nashao...
ljubavi moja...

Zak Prever

ŽELJA

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

Dragana Konstantinović

Dođi, da pokušamo.

Ja znam da ću opet stajati negde, daleko izvan nas,
naslonjena na zid u najudaljenijem kutu sobe na
četvrtom spratu.
Gledaću velikim očima,
sa jako ucrtanim ponorima na svom licu,
sa dosta ironije
možda,
i sa nešto malo sažaljenja:
šta rade ovi ljudi?
Svejedno.
Ja sam najzad razumela da ono
što je u jorgovanu nije nimalo važno.
Za sanjanje nisu postelje potrebne.
Pitanje je sasvim drukčije postavljeno:
da li će mo zatreperiti zajedno
kao one dve žice na Rilkeovoj violini,
iz kojih gudalo mami isti zvuk.
Ali ni on nije znao
na kakvom smo ludom instrumentu strune mi
i ko je majstor, koji nas drži u ruci.
Svejedno.
Nije mi potreban čovek da bih mogla sebe da lažem.
I suviše volim samoću, a da bih mogla ostati sama.
I suviše mi smeta galama, a da bih mogla ostati
sama.
Lutala sam već dovoljno.
Lutaću još dovoljno na svom putu između dva
drveta
na svom putu od kolevke do mrtvačkog sanduka,
od jednog ležišta do drugog.
Pa zašto onda ne bi došao ipak ti,
iako znam da ne postojiš?
Bio bi mi kao voda.
Ništa ne volim kao vodu,
hladan mlaz kroz grkljan,
nikad mi nije dosadila,
nikad je dovoljno nije bilo.
Onaj bokal vode što za svakim obedom popijem
sasvim sama
neka ti bude dokaz
da bi mi bio dovoljan jedan čovek,
samo da te nađem.
Ko zna pre koliko vremena su
nemilosrdni bogovi zavidljivo rasekli mene na dve
polovine
i sad tražim onu drugu.
Nadam se da si to ti, iako znam da ne postojiš.
Svejedno.
Ja nemam svoje trenutke kome da dam
i zato te zovem.
Dani se lako ispunjavaju satima i minutima,
u mesecu je broj dana tačno određen
i svaka godina ima dvanaest izbrojanih meseci.
Godine, meseci, nedelje, dani, sati,
horizontalne i vertikalne linije na tačnoj tabeli,
ispunjeni kvadrati sa crvenim, crnim i plavim
sadržajem.
Dođi.
Da pokušamo.
Možda se s tobom neću osećati kao uvek u tuđem
oku,
kao tužna, nespokojna avet među mirnim
mrtvacima.
Stajaću.
Gledaću na žalost i opet i izdaleka.
Ko zna,
možda smo jedno drugom tečnost, koja ispunjava
vrč do vrha.
Da li da te blagoslovim,
da li da te proklinjem, što ne postojiš?

Sanjam te… pruzam gladne ruke prema tebi…

I osecam jos uvek
gladan poljubac u vrat,
onaj prvi,
ono prvo budjenje
I budim se…

Mali je krevet,
mali grad,
malo poluostrvo,
mala drzava,
mala je Evropa,
mali je Svet,
Mali Kosmos
Da primi i prihvati ovaj osecaj,
Ovu zelju sto me budi

Sanjam tvoje telo pored mog,
tvoju ruku mirnu oko moga struka i poljubac budjenja…
u vrat, u levi ugib moje kljucne kosti i jos malo vise…
I bojim se,
boli me
borim se
da te ne pojedem
da te tako sebicno ne ostavim u sebi.

Ako me poljubis ja cu te pojesti,
ja cu uzeti iz tebe sve ono sto ne zelis da mi das
i ja cu postati gospodar tvojih usana
i zelecu ih svaki put sve vise i sve duze. I val strasti ce sa grudi preci na usne i ja cu uzivati, upijati, voleti.

Ma koliko dugo
Uvek ce biti kratko
Jer strast nas vara
I krade
I otima
I ostavlja nas same
Na ulazu vremena
Na izlazu srama

A ja te sanjam i ne zelim taj san da prestane
i pruzam gladne ruke ka tebi i privlacim sve u sebe,
na sebe,
uzimam atome razbacane po pucini nedosanjanih ideala
i vracam se tebi
i stavljam sebe u zlatnu ciniju za voce
i nudim ti ribizle i kiselo grozdje…

I iluziju zrelih krusaka i breskvi…

Misao o tebi

Zažmurim... i pomislim na tebe.

Ne,
Sačekaj,
pre misao o tebi
dodje sama
Kao grlica sleti na prozor moje duše
Slobodno, lepršavo
Da se napoji mojom ljubavlju

I ogreje me sunce kad
Misao o tebi dođe
Kao grlica na prozor moje duše
I leptiri u stomaku
Drhtim od miline

Stani, ne odlazi!
I molim te, ne uzimaj moje srce
Sa sobom

... Sada si daleko
Jer neću znati kako da počnem
Bez tebe
Novi dan
Novu misao
Ako nije o tebi

Pažljivo sakupljam deliće duše
Koje si ostavio
Za sobom
Otišavši
A ja ću čekati
Kao što to uvek radim

Jer te volim

Molitva

Molim za Sunce u tvojim ocima,
za dodir koji budi treptaj zivota,
za tebe jedina ljubavi moja.

Molim da ruze ne uvenu kao secanja,
da nijednu suzu ne puste vise.
Molim za tvoje reci satkane od zelje,
Za nase duse obojene tugom.

Molim da samoca ne boli vise,
da dodjes u moj svet,
da svaka nada postane stvarnost,
da svaki tren sa tobom bude vecnost.

Molim da tvoje ruke,
Otope led moga zivota,
da vreme izbrise boli,
da srce zakuca jos jace.

Molim da ne zivim od secanja koja se gase,
Da nikada – postane ZAUVEK.
Molim,molim za LJUBAV.