Najljepsi ljubavni stihovi

PROLJETNA PJESMA
Osečam većeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako čezne za svim sto bi život mog'o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
tako su mu velike čeznje mu i nade.

Osećam, da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da jos nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;

Da ima u meni cela nezna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

Desanka Maksimović

...Ako zelis ljubavnika,
Ucinicu sve da me pitas da to budem ja

I ako zelis neku drugu vrstu ljubavi
Nosicu masku za tebe

Ako ti treba partner
Uhvati moju ruku
Ili, ako zelis da me udaris u gnevu
Evo me
Tvoj sam...

I ako ti se prispava na trenutak
Na putu
Ja cu da te vodim
I ako zelis da radis sama, na ulici
Ja cu da se sklonim
Ako zelis oca za svoje dete
Ili bi samo da se sa mnom setas
po pesku
Tvoj sam...

Leonard Koen
" I'm your man "

Uh...Lexi... prelepo...ovi stihovi su me oduvek fascinirali....budili emocije...

Draga moja, od svih nasih prijatelja/ica znas da sam uvek najbolje baratala pisanom i usmenom reci. Pomalo je ovo neskromno i narcisoidno od mene, ali eto, dozvoljavam sebi kao i svi drugi umetnici da budem malo i takva (nekada sam bila mnogo vise, secas se?) Ali, prija izuzetno-to ne mogu kriti ovo sto si mi rekla, iako ove divne reci nisu moje.
Hvala ti zato, duso moja,jer znam da si ovo od srca napisala! KISS

Igračka vjetrova

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.
Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.
Leti ko lišće što vir ga vije
za let si, dušo stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.

Tin Ujević

ZA TEBE GOVORIM

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemnje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!

M.Bećković

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete koja ce mozda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku

(Branko Miljkovic)

Biti sretan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.


Herman Hesse

Lagano umiranje...

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša glazbu,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav
onaj koji ne prihvaća pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
postavljajući si svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne mijenja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odjenuti u novu boju,
i ne priča s onima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji bježi od strasti
i njenog vrela emocija;
od onih koje daju sjaj očima
I napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne mijenja život
kad nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti
radi nesigurnosti i koji ne ide
za svojim snovima,
Onaj koji si neće dozvoliti,
niti jednom u svojem životu,
da pobjegne od smislenih savjeta...
Živi danas! Riskiraj danas! Učini danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!

Dusu mi pokloni,
pricaj mi svoje snove u tami,
pricaj mi detinjstva, secanja,
zeli i ti da budes uza me
do poslednjeg dana.
Dusu mi pokloni i zadnju joj
cesticu svaku
i najlaksi dasak svaki
njenog bezdana.

O, daj mi svojih suza,
nocnih nejasnih muka,
pricaj sta srce ti najcesce sanja,
drhti od iznenadnog zvuka,
moga koraka i glasa,
Zeli i ti u mom zagljaju
da i posle smrti casa
ostanu ti na mene secanja


Pokušavam da budem u vezi gde god sam
Ne kažem da te volim
Ne kažem da smo se našli
Sunce ulazi kroz prozor
Posao me priziva
milo kao zvuk rečnog rukavca
kraj kolibe u Tenesiju
Osluškujem za svojim stolom
i skoro sam spreman da oprostim
onima koji su pokušali da nas smrve
svojim finim sistemima
Tvoja lepota je svuda
cedili smo je zajedno
iz teških vremena

Nikada nećeš osetiti
Zauvek bežim od zakletve tebi
Nemam zamisli da te okujem
nemam ništa u mislima za tebe
nemam molitvi da te stavim u njih
Ja živim za tebe
bez spomena šta zaslužuješ
i šta ne zaslužuješ

Leonard Koen

Kad umrem želim tvoje ruke na svojim očima:
želim svjetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,
da me još jednom dirne njihova svježina
da osjetim nježnost što izmijeni moju sudbinu.
Hoću da živiš dok te uspavan čekam,
hoću da tvoje uši i dalje slušaju vjetar,
da udišeš miris mora koje smo zajedno voljeli
i da nastaviš hodati pijeskom kojim smo hodali.
Hoću da ono što volim nastavi živjeti,
a tebe sam ljubio i pjevao iznad svega,
zato cvjetaj i dalje rascvjetana,
da bi dosegla sve što ti moja ljubav naređuje
da bi sjena moja prošetala tvojim vlasima,
da bismo tako upoznali i razlog mome pjevanju

Neruda

Jutros rano gde strn šumi, lupka,

gde se beli trska u guguti,

sedmoro je oštenila kučka,

sedmoro je oštenila žuti'.



Do u sumrak grlila ih nežno

i lizala niz dlaku što rudi,

i slivao se mlak sok neizbežno

iz tih toplih materinskih grudi.



A uveče, kad živina juri

da zauzme motke, il' prut jak,

izašao je tad domaćin tmuri

i svu štenad potrp'o u džak



A ona je za tragom trčala,

stizala ga, kao kad uhode...

I dugo je, dugo je drhtala

nezamrzla površina vode.



Pri povratku, vukuć' se po tmini

i ližući znoj s bedara lenih,

mesec joj se nad izbom učini,

kao jedno od kučića njenih.



Zurila je u svod plavi, glatki,

zavijala bolno za svojima,

a mesec se kotrljao tanki

i sakrio se za hum u poljima.



Nemo, k'o od milosti il' sreće,

kad joj bace kamičak niz breg,

pale su i njene oči pseće

kao zlatni sjaj zvezda u sneg.


Sergej Jesenjin

DODJI


Tišina ćuti i samo zrikavci zriču...
Čuj,
samoća je žaoka otrovom puna
što se kao ništavilo ceri
i plazi na radosti.

Daleko se u povoju od krvi rađa dan,
a noć se u ropcu gasi.
Čuj,
samoća iščaši čoveka iz zglobova,
zasadi ispred njega drvored misli
i zapali baklju slutnje.

Jutro miluje moje produženo veče.
Čuj,
samoća zatvara prozore na duši,
kalemi grimase na licu
i seje žmarke nepoverenja...Dođi!

Ovo je pesma
koja će te čekati
iza svakog ugla,
iza svakog osmeha.
Pesma koja ne zna
prestati biti draga.
I samo će te ona preneti
preko zvezdanog praga
i kad mene ne bude.
I kada ti oči nekako posive,
kad na usne padne list jeseni,
kad se raduješ, recimo, nečem,
a ustvari misliš o meni.
Ova pesma ima
stotinu zadataka,
stotinu razloga
da se od tebe ne odvaja.
Ona je tvoj stražar u noći.
Ja sam joj naredio da te čuva
kad se miris kajsija
spusti niz ramena,
jer znam da je najteže
kad nekoga nema,
a znaš da bi morao biti.
I kad mene ne bude
tamo gde me tražiš,
a biću tamo
gde ne možeš do mene,
ova pesma će ti biti moje ime,
jer ne želim da ti u očima
stanuju zime
i da te hladno
nešto uvek boli.
Ovoj pesmi
ja sam naredio
da te samo voli.

oki ::

Ovoj pesmi
ja sam naredio
da te samo voli.

uh kako lepa pesma ,
a posebno ovaj zadnji deo , hvala oki

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noc slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se nićeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaze, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
Dis

Krug


Godine prolaze
Trazim mjesto
Gdje prestaje nada
Ima li pakao kraj

Iznova pravim savrseni krug
Opet sam tamo
Gdje sam te volio
Tu je srce
Rasjeceno na pola

Moj usud je
Da te volim
Zrno sam pustinjskog pijeska
Po kome gazis sretna
Mizeran u masi

Crne oci
Sto stvaraju rane
Jedine su
Koje ljubim
Zbog njih
Dozvoljavam sudbini

Uporno koracam dalje
U nadi
Da cu postati vrijedan
Tvoje ljubavi
Smiraj trebam
Crna zeno


autor nepoznat

TUŽNA VRBA

Kraj rijeke vrba tužna,
zemlji se klanja i danu.
Drugaricu nađoh u njoj,
preklinjem zoru što svanu.

Juče otišao si,
bez pozdrava,riječi zbogom.
I samo tužna vrba osjeća,
koliko patim za tobom.

Kraj rijeke vrba tužna,
čini mi se kao da plače.
Praznina oko mene.
suze mi krenu jače.

Tužna ostala vrba,
rijeka suza joj teče.
Drugarica moja vjerna,
s njom čekam te ovo veče.
jednažena

- ROBINJA I -


Žena sam.....
Moja ispovjest prastara i tužna
drhtala je neizgovorena
pred nepomičnom savješću planina.
Ostanite bezazleni
dok pjevam ovu himnu istinitu
o robinji i ženi i orlu
koji je uzletio u modrine.
Ljubila sam najljepše mladiće
u ovoj dolini i u svim dolinama
kojima protiču nečujne rijeke bezbrižnosti.
Da znate kako sam ih ljubila
vi bi plakali.
Da znate kako sam bdjela uz njih
vi nikad ne bi spavali spokojno
pokraj žene ili pokraj šume
ni pokraj ognja skitnica.
Ljubila sam ih kao istrazivač predio neznani
u koji se zaputi, ni od koga praćen.
Nema močvare koju ne pregazih
ni stabla pred kojim ne klonuh
ni brda put kojeg ne dizah oči
tražeći spas.
Ljubav je bila jača od mene.

/V.Parun/

- ROBINJA II -

Ne zatvarajte prozore,djevojke !
Ovo je i vaš glas, ovaj glas
preplašene noći što je prezrela
svoje ropstvo, i hoće da postane orao.
Izađite na ulice, i vidjet ćete
kako klečim na svakom pragu
na kojem je klečala Žena.
Nijedna od vas nije bila
tako pokorna kao ja.
I nijedna od vas nije tako prkosno
i gnjevno uspravila svoje lice,
i pogledala nad vrhove smreka
gdje su orlovi
i gdje je Ljubav.
O, šta je meni da izgubim jedno krilo, jednu zjenu,
šta mi je da pregorim nekoliko proljeća
nekoliko izvora, i žetve najljepše
koje se neće vratiti nikada !
Šta je meni da prebolim travu
svog djetinjstva i grad svoje mladosti.
Bila sam odana miru ljubavi.
I plakala sam kada bi vjetar
zatresao njene krošnje u nevrijeme.
Ljubav je bila jača od mene,

/V.Parun/

- ROBINJA III -

Zatim su me milovali
kao što kraljevi miluju robinju najdražu.
A ja sam u njihovim rukama osjećala
usplamtjeli žar bića. I u njihovu glasu
zavijanje vukova u divljini.
Tako mi mladosti moje, evo, imam svjedoke,
prah ove ceste i ovaj zdenac
kome zazvah vodu duboku.
Kad ih pogledah, to bjehu vukovi.
To bješe zaista divljina i noć,
a ja tek plijen, pred pećinu domamljen
u brlog pohotnika, pred noge osvajača.
A oni su i dalje gledali spokojno
u neku zlatnu mrlju neba, koja se dizala uvis,
i za koju mislim da bijaše orao
što je kružio nad dolinama.
I kad su već sasvim vjerovali
u moju blizinu i moju postojanost,
ja sam pogledala onamo kud su gledali oni
u daljine modre i raskopane, u visine
put kojih se vinuše najsmjeliji.
I poželjeh da sam ja ta zlatna ptica,
raskriljeni orao nasred neba.
Tada stadoh da se smijem.
Otvarala sam vrata široka i smijala se, smijala
mimo trave i plastova pšenice,
do crne vjetrometne zemlje
kojom su mi snagu opasali.
I smijeh moj se budio u zoru
i prosipao do prvih zvijezda.
A onda sam zaspala umorna
kao od hoda kroz planinu.

/V.Parun/

- ROBINJA IV -

Čudila sam se tom putniku podmuklom
koji je zaustavio konja
pod ovim brdom, na ovom pjesku.
I traži noćište na pragu žene.
I želi da mu pjevam uspavanku
ja, koja ću prezreti nježnost
da bih dosegla svoju istinu.
Ja, koja svoju sutrašnju čežnju
već čitam u letu ptice izgubljene.
I odvrnula sam svoje lice
da želju na njegovu licu ne vidim.
I prestala se smijati.
I krišom plačući odoh. Odoh posve sigurno.
Odoh na put žalosni da budem pjevač lutanja.
Ja više ne tražim. I ne vjerujem...
Ne vjerujem u vrlinu gospodara.
Pamtim kako ruke bičevi postaju,
i kako je zagrljaj muškarca strašan
kada se odmaraju osvajači
i kad se u njihovu zahvalnu glasu
opet čuje zavijanje vukova.

/V.Parun/

- ROBINJA V -

Zato, mladići iz moje doline,
ne vjerujte mi kad ležim pored vas u travi
krotka i pokorna kao srna.
Ni kad vas napajam i tetošim,
ni kada ištem vašu vjernost
u zamjenu za proljetni oblak u visini,
za oluje mog promjenljivog srca.
Jer, jao onom ko mi povjeruje
i ko dovede svoje stado
pred moj šator da ga othranim!
Ja ću ga napustiti
u čas kad tama obavija polja.
Uspravit ću svoje lice
i stresti cvijeće kojim ste me okitili.
I drhtat ću, jer je stablo u daljini
veličanstveno, a vaša ljubav ništavna.
I vaši ognjevi pred ognjem zore
kržljavi i turobni.
Idite svojim putem, zaljubljeni!
Moja svirka nije za vaše uho!
Ljubav je bila jača od mene.
Ali pjesma postade orao
i napušta svoju dolinu.
Put modrih gora lete orlovi
i ne okreću se.
To je ispovjest žene i robinje.
Himna ponižene ljubavi.
To je pjesma o mojoj istini

/V.Parun/

LJUBAVNA PESMA



Kako da dušu sputam, da se tvoje

ne takne? Kako, mimo tebe, njom

da grlim druge stvari i daljine?

Ah, rado bih sklonio na koje

zaboravljeno mesto usred tmine,

u neki izgubljeni kut, u kom

neće je tvoje njihati dubine.

Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje

ko gudalo nas neko spaja, koje

iz dveju struna jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?

I koji ovo svirač drži nas?

O, pesmo slatka.



Rajner Maria Rilke

UMIRANJE LJUBAVI



To što nismo više volšebnici,

Što ne razumemo šta šapuće granje,

Što priroda govori sa nama

Kao i s drugim svetom,

Što nismo bliski više

Sa kamenom i cvetom -

Ljubavi znači tiho umiranje.



To što nam zvezde opet

Kao i drugima sjaje,

Što se misli vraćaju u trezno stanje,

I kule se oblaka kvare,

Što sve dobija obične oblike stare -

Ljubavi znači tiho umiranje.



To što jasno vidimo sve stvari,

Proleće što nam ne stavlja na čelo,

Što život svetlu oljušticu svlači,

I snovi svakog jutra što se smanje,

Što se sve na malu ljudsku meru svelo -

Ljubavi znači tiho umiranje.



Desanka Maksimović